Slavica Đurić Sedlarević je književnica koja je o svom životu napisala knjigu pod nazivom “Rođena pre nego začeta”. Ona je u “Jutru” na Prvoj otkrila da ju je majka poklonila jetrvi koja nije mogla da ostvari potomstvo. Ispričala je kako su se zavetovale na ćutanje, godinama čuvale tajnu o tome koja je dete rodila i šta se dogodilo kada je saznala koja joj prava majka.
“Priča počinje u Istoku, divnom gradu koji je poseban po mnogo čemu, a najviše po tome što je 80 odsto zajednica rodbinski vezano. Priča je počela 60-ih godina. To je vreme kada su se vrednovale neke drugačije vrednosti, kada su porodični odnosi bili mnogo bliski. Kada sam krenula sa pričom, malo sam se vratila negde tamo 50-ih godina zato što je porodica doživela veliki stres jer je moja baka doživela tragediju i izgubila dva sina. To se desilo isto mom biološkom ocu. On je za deset dana izgubio dva sina.
Surovo su gledali žene koje nisu mogle da imaju decu. To je strašno znalo da zaboli. I danas imamo problem steriliteta i znamo koliko je traumatičan proces da dobiješ dete, a kamoli u to vreme kad toga nije bilo. Moja majka koja me je odgajala, ona je pre došla u kuću u kojoj je živela, a mlađa jetrva kasnije. Ona se dugo lečila, možda desetak godina. Nije htela da prihvati to da je nemoćna i da ne može da se ostvari kao majka.
Obilazila je sve lekare, kucala na sva vrata i shvatila da je sve bezuspešno. Govorili su da bi reka suza nasela na njenu patnju. Ona se svaki dan molila i radila sve ono što bi moglo da prizove trudnoću. Ja precizno ne znam čija je incijativa bila da me dobije od moje biološke majke, zato što nikada nisam otvoreno pričala ni sa kim od njih. Znam da mi je neko od rodbine, kasnije, rekao da joj sestra to ponudila, da je rekla da ne može da je gleda više da toliko pati. Međutim, ona je toliko volela svoju jetrvu. Dogovorile su se da jetrva rodi dete za nju i da to bude tajna unutar porodice.
Ja sam jako sitna i jedva sam preživela. Dobila sam svoju prvu bitku i rešila da budem pobednica. U početku, kad je bio sam čin davanja, kad jedna rađa, a druga uzima, svi oni su bili u zajednici i samo ih je zid delio. Zamislite momenat kad majka koja me je podigla, suzama zaliva svoje dete jer nema mleka, dok druga ne može da podoji dete, a ima ga previše, jer je već dala reč. Onda su oni nju poslali da ode malo na neko vreme da bi mleko presušilo. Moja majka, koja me je podigla, snašla se i pomogao joj je doktor Mađar koji je došao u naš gradić”, ispričala je Slavica u dirljivoj ispovesti.
Istinu o biološkoj majci saznala je slučajno, na šalteru.
“Kad me je uzela, posle godinu dana se odselila i rekla da će ona dete podizati kako ona želi. Tako da ja nisam imala nikakav konakt i mislila sam da mi je moja biološka majka strina, tako sam je zvala. Kada sam slučajno htela da uzmem izvod, nešto za školu mi je trebalo, službenice su nešto tražile, a ja sam čekala na šalteru. One se gurkaju, govore: ‘To je ona’. U izvodu su pisala imena roditelja koji su me podigli. Samo je konstatacija bila sa strane da su biološki roditelji moji roditelji.
Tog trenutka sam imala neopisiv osećaj. To nije bila tuga, ja sam to odbijala i nije mi bilo bitno šta piše u tim knjigama. Govorila sam sebi da znam šta je moje i šta je meni u srcu i koga najviše volim. Otišla sam kuću i stegla moju majku, a ona me je pitala šta mi je. Ja kažem: ‘Toliko sam te se uželela’. Nikada nismo pričale o tome. Nikada joj nisam rekla, nisam želela.
Teže mi je pala smrt majke koja me je podigla, odgajala i pružila svu ljubav ovog sveta. Kad je biološka majka umrla, žalila sam njeno dobro srce. Ona je bila divna žena i posebna za mene jer se nije mešala u naš život. Ona se ponosila i do kraja se držala svog obećanja koje su dogovorile”, ispričala je Slavica Đurić Sedlarević.
Izvor: espreso.co.rs
