Stara narodna izreka glasi da je najgore imati, pa nemati, a upravo to na svojoj koži osetio je Zoran Popović (62) iz Čačka. Njegova životna priča vrlo lako mogla bi da posluži kao scenario za film, jer je iz nestvarnog luksuza završio kao beskućnik i korisnik Narodne kuhinje. Rođen u uglednoj čačanskoj porodici, majka lekar specijalsta a otac direktor Gimnazije, Zoran je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
“Nakon fakulteta sam se prvi put oženio i uz pomoć tadašnjeg tasta koji je bio general zaposlio u Vojsci Srbije. Potom sam se razveo, supruzi i ćerci ostavio stan, a potom opet oženio i dobio sina. Započeo sam tada svoj privatni biznis i živeo fantastično. Radio sam privatne poslove vezane za proizvodnju sokova i piva sa poznatim beogradskim biznismenom. Imao sam mnogo para, nekretnina”, započinje ispovest Zoran za RINU.
U jeku poslovno uspeha počeo je da gradi vilu na Senjaku. Imao je stan od 250 kvadrata, kafe-bar, dva noćna kluba. Vozio najluksuznije automobile i obišao pola sveta. Međutim, onda su kola krenula nizbrdo i u Zoranovom slučaju nisu se zaustavljala i završio je kao primalac socijalne pomoći, bez krova nad glavom.
“U posao sam uveo prijatelja iz Čačka, koji je na kraju dosta toga upropastio. Radio je meni iza leđa pa sam izgubio poverenje poslovnih partnera. Objekte na Senjaku nisam mogao da legalizujem i sve su srušili. Tada sam se i drugi put razveo, a ženi i sinu ostavio drugi stan”, priča Zoran.
Tada je osta sam. Prijatelji su nestajali brzinom kojom je on gubio novac. Dobio je moždani udar, vratio se u Čačak kod majke koja je ostala sama i bolesna i morao je i o njoj da vodi računa. Sa njom je živeo na Kablaru, a zatim u iznajmljenom stanu jer je sva porodična pozamašna imovina već bila rasprodata. Posle majčine smrti nije više imao gde i završio je na ulici, kao beskućnik.
“Živeo sam na autobuskoj stanici u Čačku, u dva navrata po šest meseci. Pola godine sam proveo i u manastiru Stjenik, nedaleko od Čačka gde sam vodio brigu o životinjama. Potom sam se vratio u Čačak, primam socijlano od nekih 9.000 dinara i hranim se u Narodnoj kuhinji. Ne libim se posla, radio bih ali teško me iko prima zbog mojih godina. Idem u nadnicu kad je sezona poljorivrednih radova”, ispričao je ovaj nekada uspešan poslovni čovek.
Kada gleda unazad i sabira svoje greške, Zoran kaže da bi možda bilo bolje da se pre deset godina nije vratio u Čačak, već da je majku tada prebacio u glavi grad i tamo vodio brigo o njoj tokom bolesti.
“Prvi deo mog života je bio sjajan, ovaj drugi ne daj Bože nikome. Možda da sam ostao tada u Beogradu našao bih način da se izvučem iz problema, ali sada nema povratka. Tu sam gde sam. Imam veliku familiju, ali očigledno da im nisam važan. Ne vole me, nikada me nisu ni voleli. Ostavljen sam potpuno sam, ali možda sam to i zaslužio. Ne znam šta drugo da kažem. Nadam se da će možda neko izvući neku pouku iz ovog mog tužnog primera”, zaključuje Zoran.
Zoranu bi svaka pomoć trenutno bila dobrodošla, u vidu zaposlenja, ili obezbeđivanja bilo kakvog smeštaja. Ovaj čovek koji je nekada živeo u suvom luksuzu u preko 200 kvadarata, kaže da bi mu sada bio dovoljan i jedan sobičak.
Izvor: telegraf.rs
