“Za 75 dana možeš da se osposobiš za vojsku, da naučiš da koristiš pušku, da imaš dva ili tri gađanja, da znaš da bacaš bombu, da se upoznaš sa lancem komande i činovima u vojsci, da naučiš da funkcionišeš u grupi i što je je najbitnije postaješ zdraviji, pedantniji i kulturniji”, smatra Stefan Bogdanović (35) iz Beograda koji je šest meseci služili vojsku 2007. godine.
Bogdanović spada u jednu od poslednjih generacija regruta za koju je služenje vojske bilo obavezno pre nego što je Vlada Srbije 15. decembra 2010. godine donela odluku o obustavi obaveze služenja vojnog roka. Uprkos tome, odlučio je da dobrovoljno obuče vojničku uniformu.
“Završio sam srednju školu, operisao krajnike i pošto nisam znao šta da radim dobrovoljno sam se prijavio za vojsku. Sećam se da još nisam bio u procesu regrutacije, ali sam sve završio za tri dana i lekarske preglede i psiho-fizičke testove pa su mi dali pešadijski rod i poslali u Centar za obuku Sombor”, priča Bogdanović koji je krenuo u vojsku čim je napunio 18 godina.
Kako kaže, zbog ograničenja vida odmah je dobio promenu roda vojske.
“Na testiranju nisam mogao da vidim brojeve u mozaiku pa recimo ne bih mogao da čitam topografsku kartu zbog čega sam dobio premeštaj u Pančevo i i pripao rodu vezista pri izviđačima. Prvi dan je bio najkomplikovaniji jer juriš komplet uniformu, gaće, čarape, košulju, čizme, cipele… Sećam se da sam dobio čizme još iz doba SFRJ što nije tako loše jer su bile razgažene iako me je kuvana guma na peti malo nažuljala”, kaže Bogdanović.
Sagovornik Blica se priseća prvih dana vojske kao veoma intenzivnih.
“Prvih dana zadužili smo pušku, upoznavali smo se sa vojskom i činovima, kako da pozdravimo koga, kako da marširamo, šta je strojev korak. Ujutru smo spremali krevet, uveče čistili toalet i prostorije, pomagali smo i u kuhinji, servirali hranu, prali sudove. Od hrane je bio najbolji doručak jer si imao peciva, viršle, jaja, kačkavalj… Između ručka i večere smo imali takozvanu marendu ili užinu koja je podrazumevala uglavnom voće i slatkiše”, kaže Bogdanović i dodaje da je u vojsci prvi put video da se služi “kupus sa makaronama”.
Nakon 15 dana vojske usledila je svečana zakletva.
“Sećam se da sam bio prva četa, prvi vod i prvo odeljenje. Broj vojnika je bila vojna tajna u kasarni, ali nas bilo pedesetak u česti, 30 u vodu, a 15 u odeljenju. Posle zakletve imaš dva dana slobodnog vikenda, a onda sam dobio premeštaj u Gornji Milanovac na specijalističku obuku za vezistu. Učili smo slepo kucanje, Morzeovu azbuku i svim drugim vidovima komunikacije u vojsci. Naravno, pored te imali smo i fizičku obuku, išli smo čak i na poljoprivredne radove, uređivali kasarnu”, kaže Bogdanović.
“U prva tri meseca imao sam dva gađanja i naučio sam da bacam bombu”
Uporedo s tim konstantno teče priprema za “gađanje”.
“U prva tri meseca sam imao dva gađanja na vatrenoj liniji iz ležećeg položaja. Sećam se da je gađanje veoma bučno jer pored tebe još pedesetak vojnika puca, a nemaš čepove za uši. Svako ispaljuje okvir od 10 do 15 metaka u metu i posle dobijaš ocene od jedan do pet. U prva tri meseca konstantno vežbaš rasklapanje, sklapanje i čišćenje puške. S tim što smo se, ipak, više družili s metlom nego puškom”, otkriva naš sagovornik.
Kako kaže, 75 dana vojske sasvim je dovoljno da se nauči i bacanje bombe.
“Išli smo na poligon na kome pored tebe uvek stoji starešina. Sećam se da mi je bio problem zato što sam levoruk pa sam morao da praktično ukrstim ruke kako bi desnom rukom izvadio otvarač koji je s leve strane bombe. Kad baciš bombu moraš da legneš, a starešina te drži za takozvane oprtače ili tregere jer te prirodni nagon tera da ustaneš i pogledaš da li je eksplodirala bomba. U slučaju da ispustiš bombu starešina je tu da je gurne u kanal pored kako ne bi došlo do nesreće”, objašnjava Bogdanović i dodaje da je u vojsci učio teorijski i kako se koristi ručni bacač.
Nakon ovog iskustva, smatra da mu je služenje vojske koristilo.
“Naučio sam, pre svega, da funkcionišem u grupi i da poštujem hijerarhiju i starijeg od sebe. U tim godinama misliš da ako si fizički jači mora svako da te sluša pa čak i onaj na višoj poziciji, a naravno nije tako”, zaključuje Bogdanović.
Izvor: blic.rs
