Bele poklade su jedan od najznačajnijih dana u pravoslavnom kalendaru. Ove godine obeležavaju se u nedelju, 22. februara. Praznik uvek pada u nedelju pred Veliki post i obeležava se brojnim živopisnim običajima. Bele poklade označavaju poslednji dan pre početka Uskršnjeg posta, najdužeg posta u godini, kada se vernici duhovno i telesno pripremaju za najradosniji praznik Vaskrs. Vernici se tokom posta usredsređuju ne samo na promenu ishrane, već i na međuljudske odnose kroz praštanje, pomirenje i unutrašnje smirenje.
Naziv praznika potiče od „bele“ hrane — mleka, sira, jaja i kajmaka — koja se tog dana još konzumira, dok je meso već izostavljeno, jer su Mesne poklade obeležene pre nedelju dana. Zbog toga se nedelja Belih poklada naziva i siropusna nedelja, jer označava završetak perioda mlečne hrane pre Vaskršnjeg posta. Ipak, suština dana nije u trpezi, već u običaju iskrenog traženja i davanja oproštaja, pa se narodni nazivi za praznik često navode kao Proštene poklade ili Pročke.
Praštanje kao najvažniji običaj praznika
U srpskoj tradiciji Bele poklade su pre svega dan pomirenja. Verovalo se da u post treba ući čistog srca, bez ljutnje i zameranja. U mnogim porodicama i danas se praktikuje običaj da mlađi traže oproštaj od starijih, a svi se međusobno mire rečima:
„Oprosti ako sam zgrešio.“
„Bog ti oprostio, i ja ti opraštam.“
Nekada je ovaj običaj bio skoro pa obavezan, a posebno je važilo da zet obiđe tastovu kuću, kumove i starije rođake i zatraži oproštaj kako bi dostojanstveno započeo post.
Večernje porodično pomirenje
U nekim krajevima Srbije postojao je običaj praštanja u kući. Porodica bi se uveče okupila za trpezom u mirnoj atmosferi, a stariji su podsećali mlađe na važnost pomirenja sa svima sa kojima su u svađi. Naši stari su verovali da se da ono što čovek nosi u srcu na početku posta utiče na njegov dalji život, pa se smatralo lošim znakom započeti post u ljutnji, nerazumevanju ili svađi.
Vatre, maskirane povorke i teranje zime
Osim porodičnih običaja, Bele poklade su nekada bile i dan zajedničkog veselja. U mnogim selima palile su se velike pokladne vatre oko kojih su se okupljali mladi. Pevalo se i igralo uz bogatu trpezu, a ponegde se plamen vatre preskakao kao simbol zdravlja i snage za narednu godinu. Ovaj običaj održao se i dan danas, a najviše mu se raduju deca.
Takođe, postojale su i maskirane povorke — mladi su se prerušavali u šaljive ili neobične likove i obilazili kuće pevajući i zadirkujući domaćine koji bi se “otkupljivali” sitnim poklonima. Verovalo se da smeh, buka i maska teraju zimu i negativnu energiju, a domaćini su učesnicima povorki davali jaja, sir ili slatkiše.
Trpeza poslednjeg „belog“ dana
Pošto su Bele poklade poslednji dan pre strogog posta, na trpezi su se tradicionalno nalazila jela od mleka i jaja, kao što su pite sa sirom, palačinke, uštipci, projice, razna peciva, a kuvana jaja su neizostavni deo trpeze za ovaj praznik.
Bele poklade predstavljaju svojevrstan prelaz između svakodnevnog života i perioda posta. Takođe, to je prilika da sagledamo dosadašnji život i preispitamo se o svojim potezima, greškama i zatražimo oproštaj od onih prema kojima smo učinili nešto loše.
Narodna verovanja i običaji
Prema narodnom predanju Bele poklade su imale i zaštitnu dimenziju. Verovalo se da se te večeri oko doma okupljaju zle sile, pa su postojali razni rituali zaštite. U nekim krajevima primenjivali su se običaji kao što je bacanje ljuski od jaja u vatru, trljanje tabana belim lukom i oblačenje dece u prevrnute pižame, sve u nameri da se otera loša energija. Ovi običaji simbolično su štitili od uroka i „nečistih sila“, dok je vatra imala značenje očišćenja i pripreme pred post.
Poruka koja traje do danas
Iako su mnogi stari običaji danas retki, suština Belih poklada ostala je ista: radost, pomirenje i zajedništvo. Poruka ovog praznika je jednostavna, ali jaka: bez praštanja nema istinskog početka posta. Bele poklade nisu samo tradicija sa zanimljivim običajima, već podsetnik koliko su mir u duši i dobri međuljudski odnosi važni u životu svakog vernika.
Autor: Zorica Mladenović
