Sveti Aleksije se smatra zaštitnikom prosjaka, putnika, bolničara, hodočasnika i dadilja. Narod veruje da “Čovek Božiji” brine o svim ubogim i nesrećnim ljudima i da, na ovaj veliki dan, nikako nije dobro oterati prosjaka sa vrata ili mu odbiti milostinju jer ćete tako uvrediti svetitelja koji ih štiti.
Vernici na ovaj dan treba da se posebnom molitvom obrate svetom Aleksiju za koga se smatra da isceljuje i priziva čudo:
“Uzvisio si se u vrlini i očistivši um, ka Željenom i Uzvišenom si dospeo. Bestrašćem si ukrasio svoj život i izuzetni post si primio sa čistom savešću. U molitvama si bio kao bestelesan, i zasijao si kao Sunce u svetu, preblaženi Aleksije”.
Sveti Aleksije rođen je u Rimu za vreme vladavine cara Honorija, u uglednoj i bogatoj porodici. I roditelji su mu bili pobožni i bogougodni ljudi bez obzira na moć i bogatstvo koje su imali.
Aleksije je bio njihov sin jedinac i bio je prinuđen da se oženi. Međutim, već prve bračne noći, pobegao je i sledećih 17 godina proveo kao prosjak putujući od mesta do mesta širom Rimskog carstva, šireći hrišćanstvo i neprestano se moleći Bogu.
Nakon 17 godina lutanja, lađa na kojoj je Aleksije bio, zbog jakih vetrova, skrenula je sa svog prvobitnog puta i nanela ih do Rima. Svetitelj je to shvatio kao znak i posetio je kuću svojih roditelja. Otac i majka nisu prepoznali prosjaka koji je tog dana došao na njihova vrata, ali su mu dozvolili da živi u kolibi u njihovom dvorištu. Svoj isposnički život Aleksije je nastavio tu i u narednih 17 godina živeo nadomak roditeljske kuće.
Hrišćani veruju da se dana kada je preminuo Sveti Aleksije RImski u crkvi Svetih apostola, u prisustvu cara i patrijarha, čuo glas koji im je rekao da “potraže čoveka Božijeg”. Nešto kasnije, saznalo se da je taj čovek prosjak koji živi u dvorištu jedne bogataške porodice i kada je car sa celom pratnjom stigao do Aleksijeve kolibe, sve je otkriveno. Svetitelj je pronađen mrtav, ali predanje kaže da mu je lice “sijalo kao sunce”.
U ruci je imao papir na kome je pred smrt zapisao svoju životnu priču. Iz toga su roditelji i njegova žena koja ga je sve vreme čekala saznali ko je zapravo bio prosjak koga su primili u svoj dom. Nastala je velika tuga, ali se porodica Avetog Aleksija ubrzo utešila videvši čuda koje je, prema predanju, “čovek Božiji” činio i posle smrti.
Hrišćani veruju da su se dodirom njegovog tela lečili mnogi bolesnici i da je iz tela Svetog Aleksija poteklo sveto miro. Sahranjen je u kovčegu od mermera i smaragda. Glava mu se nalazi u Svetoj lavri na Peloponezu.
Izvor: stil.kurir.rs
