Tucindan se obeležava uvek pred Božić, a smatra se da je tako nazvan jer se tada pečenica, odnosno prase ili jagnje najpre tuklo ušicama sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo životinje, pa se onda tako ošamućeno prase ili jagnje klalo. Pečeno prase ili jagnje nazivalo se i “božićnjara”.
Za pečenicu se obično kolje nazime (mlado svinjče) ili jagnje “veselica”. Kokoška, guska, patka ili ćurka, u mnogim se krajevima ni u kom slučaju ne smeju naći na prazničnoj trpezi jer se veruje da je pernata živina simbol “nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe”. Tamo gde se kolje za supu, odmah se odbace glava i noge.
Običaj vezan za klanje pečenice ostao je iz predhrišćanskih, mnogobožačkih vremena i vezan za prinošenje žrtvi. Pravoslavna crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer nakon Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, naročito što su tada vrlo jaki mrazevi i zime.
Za božićnu pečenicu se bira najlepše prase ili jagnje. Životinja treba da bude bela, bez belega i telesnih nedostatka. Peče se sutradan, na Badnji dan, a jede za Božić.
Postoje 2 veoma važna verovanja i običaja za Tucindan:
Na Tucindan se ništa ne sme davati iz kuće, jer će onda i preko cele godine stvari odlaziti iz doma. Misli se na novac. Taj dan jedino šta možete da uradite je da vratite sve dugove kako bi vam godina dobro prošla.
Na ovaj veliki praznik ne valja tući decu, jer će cele godine biti nevaljala i jer će im, veruje se – izaći čir na svakom mestu gde su udarena.
U nekim krajevima, na ovaj praznik se ne večera za stolom nego na podu. Najpre se postavljaju so i beli luk, a potom hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku. Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.
Izvor: stil.kurir.rs
