Film “Nedelja” koji je snimljen po životu pevača Džeja Ramadanovskog pretpremijerno je pušten za predstavnike medija, a mi vam otkrivamo deo radnje.
Naime, folker u filmu pripoveda kako se nosio sa teškim detinjstvom i odrastanjem.
“Petak 13, prvi nastup u Beogradu, tatu je zanimalo jedino da idem u školu, ali nisam dao pet para za to, dobijao sam batine, baba me branila, a kad sam ukrao jagnje, koje su čuvali za Bajram, tad me i baba prestala braniti. Posle razvoda keve i ćaleta nisam išao u školu, ulica je postala moj dom. Dorćol je bila moja škola šibicarenje je bio unosan posao pošten, ništa nisi ukrao. Moja tetka je iznajmljivala kuću za kocku, piksla se plaćala na sat. Učiteljica je pokušala sve da me ne odvedu, ali ćale me izdao i odveli su me u dom. Međutim, dom se nije razlikovao od ulice, jedva sam čekao nedelju tad se išlo kući, ali po mene nije došao niko, tad sam šibicario u domu, valjao sam po drugim pravilima i odnosu na ulicu, igralo se u celu pljugu, a ne u pikavce. Bežanje iz doma nije bilo strašno, ali je strašno bilo kad keva na ulici neće da ti se javi”, govori Džej, kog u filmu tumači Husein Husa Alijević, te ističe da mu je najteže palo što ga se majka odrekla.
“Keva nije htela da čuje za mene, pa sam ostao sa ćaletom. Na Dorćolu je postojali pravilo ako nisi g*zio uz svedoka kao da nisi g*zio. Nisi mogao da mazneš ribu tek tako. Čuvao sam stražu dok je Sulja krao štek sa pljugama, to je bio način da se mazne lova”.
Međutim, u kutijama su bile hemijske, pa su ih, kako dalje priča, prodavali po knjižarama:
“Dobio sam pedalu kad smo se istalili oko hemijski”.
“Džamba brat je pola života proveo u Mardelji, napravio je veliki zločin, kao mlad u školi, ubo je lika komadom stakla koji ga je napao, a koji je posle podlegao. Otada je važio za opasnog frajera niko u oči nije smeo da ga gleda, svi su ga poštovali na ulici. Mića ga je poštovao posebno, doneo mu odelo i sat. Džej se zagledao u konobaricu lokala Nadu, ime koje je ostalo uređeno do kraja života. Tad je umro Tito. Pa smo prodavali značke sa znakom Tita, dok su svi plakali za Titom, mi smo plakali od sreće jer smo imali para. Jedino sam ja stajao u mestu, svi su nešto profitirali, pa sam se vratio onome što sam znao – šibicama i pesmi”.
Izvor: kurir.rs
