Da tog 3. maja 2023. godine nije došlo do tragedije u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, danas bi Sofija Negić slavila svoj 16. rođendan. Umesto proslave s balonima i tortom, njeni najbliži danas palu sveću na njenom grobu.
Sofija je bila jedno od devetoro dece čiji su životi zauvek ugašeni u strašnom masakru, koji je počinio njihov školski drug, učenik sedmog razreda. Tog jutra, on je ušao u školu sa pištoljem svog oca i, prema spisku koji je prethodno napravio, počeo da izvršava svoju strašnu nameru. Najpre je usmrtio čuvara Dragana Vlahovića, a potom i decu koja su mu se našla na putu. Među njima bila je i Sofija – devojčica prepoznatljiva po svom osmehu i umetničkoj duši.
Kada je počela pucnjava, Sofija je bila u toaletu, a njena drugarica ju je čekala ispred. No, u trenutku kada su se začuli rafali, Sofija je utrčala u drugu kabinu, dok je njena drugarica ostala da čeka. Nažalost, Sofija je istrčala u hodnik i tu stradala. Nije imala priliku da odraste. Njene majka Milanka, koja je nakon tragedije govorila za medije, emotivno je izjavila: “Da sam znala da će živeti samo 13 godina, još više bih joj ljubavi dala.”
U medijima su tada objavljeni delovi iz Sofijinog dnevnika, u kojem je zabeležila teške reči nekoliko meseci pre nego što će i sama postati žrtva masakra. Na 30. novembar 2022. godine, oko pet meseci pre tragičnog događaja, zapisala je:
“Dragi dnevniče, u knjizi ‘Dnevnik Ane Frank’ radi se o odrastanju jedne mlade Jevrejke u okolnostima Drugog svetskog rata. Opisuje se puno njena osećanja, bila je vrlo uplašena, ali i veoma hrabra. Dok sam čitala knjigu, u meni su se budila razna osećanja i razmišljala sam kako bi meni bilo da moram da se krijem u zatvorenom prostoru dve godine i da mi život zavisi od toga. Bila bih uplašena kao i Ana i verovatno bih zbog toga, isto kao ona, mislila da sam kukavica. Tokom čitanja knjige sam se osećala vrlo tužno. I mislim da nekome, tako mladom, ne bi trebalo da se oduzme život. Ne samo njoj, već bilo kome, kako deci tako i odraslima. Vrlo mi je žao što se njen život završio tako rano.”
Sofijin otac, Slobodan Negić, takođe je ranije govorio o svom neizmernom bolu i o najtežem trenutku u svom životu, čuvajući sećanje na svoju ćerku:
“Moja Sofija je dobila ime tako što smo supruga Milanka i ja hteli da se malo našalimo, pošto sam ja magistar filozofije, a njeno devojačko prezime je Mudroša, pa smo joj dali ime Sofija po boginji mudrosti. Reći ću vam i nešto što je moja Sofija mene naučila. Bilo je situacija u kojima je mama ljuta što je soba u haosu, pa sam ja sa mamom, da bih nju zaštitio, raspravljao. Ali, Sofija je uvek bila jedina zadovoljna kada bih ja saslušao i gledao u oči kao odraslu osobu i kada bi videla da smo njena mama i ja puni ljubavi. Nomen est omen, njeno ime je stvarno njena sudbina. Naučila nas je da i danas gledam svakoga od vas u oči i da budem zahvalan što mi pružate empatiju. Mudrost tog deteta me je naučila da i danas gledam svakoga od vas u oči i da budem zahvalan što mi pružate empatiju. Moja sudbina je teška, ali ja ću je nositi i to baš onako kako me je Sofija tome mudro naučila.”
Pet meseci nakon zločina, Sofijina porodica obeležila je njen prvi “nebeski” rođendan. Slobodan Negić je tada napisao i komponovao pesmu “Ćekaj me” na engleskom jeziku, pesmu koja slama srce svakog ko je posluša.
Izvor: kurir.rs
