Poslednjeg dana januara vernici i SPC obeležavaju praznik svetog Atanasija Velikog. Za ovaj praznik vezuje se jedan nesvakidašnji običaj koji se u narodu prenosio s kolena na koleno.
Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, rođen je u Aleksandriji 296. godine. Još u ranom detinjstvu, okrenuo se duhovnosti i crkvi.
Kao đakon arhiepiskopa Aleksandra ovaj svetitelj prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji. Sveti Atanasije dao je veliki doprinos učvršćivanju pravoslavlja, naročito pisanjem Simvola vere koji je usvojen na Saboru. Atanasije je verovatno i jedan od najklevetanijih i najprogonjenijih svetitelja u hrišćanstvu. Progonili su ga carevi Konstancije, Julijan i Valent, jeretik Arije i njegovi sledbenici, episkop Jevsevije nikomidijski i mnogi drugi moćnici toga doba.
Na jugu Srbije do danas je ostala sačuvana priča o svetitelju koji je živeo početkom četvrtog veka. Prema toj legendi đavo je iskušavao svetog Atanasija, tako što se prerušio u najlepšu devojku koja ga je iskušavala i mamila da se odrekne Boga i da joj se pridruži u obožavanju nečastivog. Sveti Atanasije je prozreo loše namere “devojke”, pa se poslužio malim lukavstvom kako bi se spasao. On je zamolio devojku da mu pokaže svoju moć tako što će uskočiti u mali ćup. Čim je to uradila, jasno je bilo da se radi o nečastivom, te je on odmah zatvorio posudu i bacio je u more.
Prema legendi, ćup je godinama plutao morem, sve dok ga nisu pronašli ribari koji su ga otvorili. Tako je đavo ponovo uspeo da izađe, pa i danas luta svetom iskušavajući i kvareći ljude.
Zbog ove priče, u narodu vlada verovanje da kada zagrmi, đavo pomisli da to ide Sveti Atanasije, uplaši se i odmah uskače u posude. Zbog toga je važno da se na današnji dan svi sudovi drže čvrsto zatvoreni. U nekim krajevima Srbije svetog Atanasija slave vodeničari koji veruju da đavoli vrebaju u virovima, pa vodenice ne rade na ovaj praznik.
U današnje vreme praznik Svetog Atanasija u Srbiji se obeležava znatno mirnije nego nekada. Vernici ga proslavljaju odlaskom u crkvu, paljenjem sveća i molitvom, dok se stari običaji pamte kao deo tradicije. Retko ko doslovno primenjuje verovanja o zatvaranju sudova ili prekidu rada vodenica. Ipak, običaji se i dalje prepričavaju u narodu.
Suština praznika više nije u strahu od nečistih sila, nego u sećanju na život i delo Svetog Atanasija, njegovu posvećenost veri i borbu za očuvanje pravoslavlja.
