Stjepan Nemak (72) iz Hrvatske, dijabetičar koji je izgubio vid i oba stopala, ostao je sam u šupi bez vode nakon što je prijatelju prepisao imovinu, naivno verujući da će ovaj brinuti o njemu.
Stjepanu je bila potrebna pomoć, pa je u zamenu za brigu, rešio da deo imovine prepiše čoveku kojeg je godinama poznavao. Na kraju je ispalo da je, ne znajući šta potpisuje, prepisao svu imovinu. Dve kuće i desetine hektara zemljišta. Stjepan je završio u šupi, a danima je spavao u autu.
Nesrećnog čoveka na kraju su spasle komšije. Odveli su ga u bolnicu, pa u dom i dan danas mu pomažu. Ovaj neverovatan slučaj završio je u tužilaštvu i na sudu. Stjepan ima presudu u svoju korist, ali slučaj ni izbliza nije gotov.
“On je meni obećao da me vodi u Dubravu kod sebe u kuću, da ima posebni ulaz. I stan s wc-om. I žena da će mi kuvati svaki dan, što budu oni jeli, da ću to jesti i ja. I vikendom ide na more kod mame, da će me voziti kad god vikendom ide kod mame, da idem i ja s njim”, ispričao je Nemak za Provjereno.
Međutim, Stjepana je prijatelj smestio u šupu. Tu je jedna prostorija u kojoj je Stjepan živeo. Vode nema, vodu je nosio s izvora.
“Evo tu su kante. A wc smo mu pripremili tu da ima ovaj eko wc. Spavao je u automobilu jer mu je bilo bolje nego u kući, sigurno je spavao u autu barem jedno deset noći i dana. Uopšte nije izlazio. Znao je samo u vozilu biti i šta mu doneseš, neko hrane ili vode”, ispričao je Tomislav Marjanović, Stjepanov prijatelj.
Slep je to i nepokretan čovek. I sve to nakon što je svoju imovinu prepisao prijatelju Siniši S. koji se obećao brinuti za njega.
“Celu moju imovinu. Kompletnu. Sa šumama, još gradilišta, i livadama”, tvrdi Stjepan.
Stjepan je od dijabetesa izgubio vid i oba stopala. Pošto nema svoju porodicu, među prijateljima je tražio nekog ko bi se brinuo o njemu.
“Nakon odrezanog dela noge, stopala, i kad mu je puklo jedno oko, i kad je tri infarkta imao. I plućnu emboliju, on nije mogao ni u krevetu sam da živi da ga dvoriš, ko bi obilazio. Morao je baš neko biti ko bi ga dvorio 24 sata”, objašnjava Marjanović.
Niko od njegovih najbližih prijatelja nije mogao tu obavezu da preuzme na sebe.
“I kad mi je Štef rekao da će ga preuzeti Siniša, meni je tada laknulo. Mislio sam, ajde poznaje čoveka. Bio sam jedanput kod Siniše u kući, ima kuću dve-tri etaže. Činilo mi se da će to biti ok”, dodao je Marjanović.
I sam Stjepan imao je poverenja u čoveka kojeg je, kaže, poznavao dugi niz godina.
“Dugo sam ga poznavao i dolazio je povremeno kod mene, uvek smo roštiljali. Uvek se je najeo kod mene, popio. I ja sam ga smatrao prijateljem”, kazao je Stjepan.
Prema Stepanovim rečima dogovoreno je da on Siniši ugovorom o poklonu prepiše deo njegove zemlje i jednu kuću, a on će zauzvrat preuzeti kompletnu brigu o njemu.
“Prvi put smo se sreli kad smo došli u kafić da će potpisati ugovor. Siniša je dogovorio sve s javnim beležnikom. Znači, to je već bilo sve pripremljeno, dogovoreno sve”, ispričao je Blažin.
Dogovor je bio da Dražen i Tomislav dovezu Stjepana ispred kancelarije javnog bele\nika u Zaprešiću, gde je iz auta potpisao ugovor.
“Niko mu nije pročitao ugovor. Rekao je Siniša samo tu potpiši i to je to, a oni će se dalje sve usmeno dogovoriti”, rekao je Blažin.
“Ja nisam mogao iz auta van, nego sam sve u autu potpisao. Ništa se nije čitalo, čak nije ni javni beležnik bio nego je bila pomoćnica. Samo su mi turili papire i ja sam to potpisao”, prisetio se Stjepan.
“Samo su mi ruku uhvatili i kazali gde treba da potpišem i ja sam tu potpisao. Ja nisam znao da je svu imovinu on već prepisao na sebe”, dodao je.
Jer prema Stjepanovim rečima dogovor je bio samo deo njegove zemlje koja se prostire na 100 hektara.
“Ja sam mu čak i dao da mi čuva dokumente od celog imanja. A on je to iskoristio i prepisao sve na sebe”, poručio je Stjepan.
“Čak je i Tomislav u kafiću insistirao da se stavi klauzula o doživotnom izdržavanju. I onda je rekao Siniša – ne to nije potrebno, nas dvojica smo prijatelji. Mi smo se sve dogovorili, ti se nemaš šta mešati”, kaže Blažin.
Međutim, može li se slepoj osobi dati ugovor na potpisivanje, pošto on sam nije u stanju da ga pročita. Advokatica Sunčica Lončar ističe kako javni beležnici imaju način na koji postupaju, naročito kada se radi o slepoj osobi gde se onda i sklapa ugovor u smislu javnobeležničkog akta.
“Javni beležnik može sklopiti ugovor u formi akta. Onda je on po datostima svoga profesionalnog usmerenje i profesionalne etike svoje dužan upoznati stranku, na jasan način joj obrazložiti o čemu se radi. Taj ugovor ima svoju formu, on se potpisuje na određeni način. On se uvezuje, stranci predaje, iziskuje određenu vrstu dodatnih troškova. Međutim, on garantuje jednu sigurnost, smanjuje tu mogućnost prevare”, objasnila je.
Kažu da se takva vrsta ugovora sklapa pod uslovom da je u formi javnobeležničkog akta onda ne bi on mogao biti sklopljen na ovaj način
Ekipa “Provjereno” se obratila se pomenutom javnom beležniku u Zaprešiću, ali nisu želeli da daju nikakve izjave, kao ni Siniša S.
Nakon potpisanog ugovora Siniša je Stjepana smestio u staru drvenu kuću koja više liči na šupu.
“Meni je već bilo dosta loše jer čitavi dan nisam dobio čašu vode, niti ništa jer niko nije došao k meni. Ja nisam mogao naći telefon jer sam slep, da bih nekoga nazvao da dođe. Ili Dražena ili bilo koga da sam zvao od svojih prijatelja svaki bi došao. Niti nisam mogao naći mobilni i pao sam iz kreveta dole i nisam se više mogao dići. Jer ja sam dijabetičar, bez vode biti jedan dan. Pa ja sam dva puta u komu upao taj dan”, tvrdi Stjepan.
Izvor: blic.rs
