Pećina u selu Mošorin jedini je dom porodice Čuturilov. Iako su blizu dva velika grada, Beograda i Novog Sada, oni žive zaboravljeno u do sada neviđenim uslovima nedostojnim čoveka. Zakoračivši u njihovu „kuću”, kao da smo se vratili nekoliko milenijuma unazad. Nismo mogli a da tužno ne pomislimo – Srbija, 21. vek, da li je ovo moguće?!
Da je ipak u pitanju „naše” doba svedoče katastrofalno razvučeni kablovi i stari televizor, jedini „prozor” u svet koji dele Svetozar, Marica, Zlatica (17), Mira (15) i Miloš (6). Ta pećina i stari auto koji su pretvorili u ormar i špajz je sve što imaju!
„U lagumu živim od malena. Za sebe se nisam bojao nikada, čak i bombardovanje kad je bilo nisam begao. Sad me je stra’ zbog dece, ipak ima mnogo pukotina. Jednom je zemlja pala, ne daj Bože dete da mi udari. Ispred nam je auto u kom držimo stvari, krompir i drugo, to nam je i špajz i ormar. Tu držimo jer nemamo gdi”, započinje priču dobroćudni domaćin Svetozar.
Kao da život „pod zemljom” nije dovoljno težak sam po sebi, suočavaju se i sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Najteže je najstarijoj ćerci Zlatici koja ima epilepsiju, česte napade i slabo govori, pa je ne smeju nikada ostavljati bez nadzora.
„Kupatilo nemam. Uzmemo lavor i kupamo se, nema šta tu. Nemamo ni poljski, pa idemo tu iza brega. Drugo nemaš ništa bolje, to ti je sve. Kad nema nema”, skoro kroz osmeh pričao je Svetozar, pokazujući da mu, uprkos svemu, duha i volje za životom ne manjka.
Čuturilovi žive od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Svetozar se trudi i da nadniči gde može, mada kaže da ga iskorišćavaju i često ne plate, tj. da iskorišćavaju „svu sirotinju”.
„Šta ima to jedemo. Kod mene ne sme da se desi da nema. Makar nejeo ja, moja deca moraju. Ako nema para da kupim to što treba, odem kod komšije da uzajmim pare malo, ‘iljadu dinara, dve, da mogu da kupim deci. Kupim im nekad čokolade i svega, uvek su oni zadovoljni meni.”
Iako nekada spavaju svi zajedno u pećini, ipak je tu opasno za decu i nema mesta da svi legnu. Zbog toga idu kod babe u obližnju kućicu koja je, koliko god zastrašujuće zvučalo, možda u još gorem stanju od njihovog laguma, a čak i nije njihova. Trska pada, jedan zid je obrušen, plafon podupiru obični drveni štapovi.
„Ja, deco moja, spavam na ovoj gajbici pored šporeta. U jednom krevetu mi je sin Miloš, on se skoro operisao, na drugom su ćerka Savka, unučad Mira i Miloš, a na trećem ćerka Mira i unuka Zlatica. Nas se sedmoro ovde potrpa. Tesno nam je, al’ šta mogu. Da ih isteram napolje ne mogu, pre bih ja izašla. Ja sam srećna što sam s mojim unučićima. Najteže mi je kad vidim kako se muče, al’ šta mogu čedo moje. Neki put i gladni legnemo. Eto tako živimo”, ispričala je baba Jovanka koja ima 86 godina.
Svetozar je ipak skroman kada su u pitanju očekivanja za pomoć:
„Štogod da bude bilo bi dobro, a ako ne bude, šta da radim. Meni ne mora ništa, ja bih voleo samo deci mojoj da se pomogne, da ne bude na ulici da ostanu. Da imaju kuću svoju i kupatilo, e to bi mi najdraže bilo. A za mene ko zna, ja ću možda imati večnu kuću gore kad odem na onaj svet. Uzdam se u Božiju pomoć”, poručuje on.
Čuturilovi nose svoj krst skriveni od pogleda ljudi, tiho živeći u neposrednoj blizini međunarodnog autoputa kojim svi jurimo velikom brzinom žureći na svoja odredišta, vođeni raznim obavezama i problemima, nemajući vremena ni u prirodu da se zagledamo, a kamoli da primetimo jednu malu katakombu u kojoj boravi jedna skromna porodica.
Molimo vas zato da usporite, da zastanete i da se osvrnete na sudbinu ovih napaćenih ljudi. Zastanite i učinite jedno dobro delo! Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće novu veliku akciju pomoći. Cilj im je da im što pre obezbede normalne uslove za život. Pozivaju sve dobre ljude da se uključe svojim donacijama, pomozite nam da Čuturilovi pećinu zamene kućom! Kako se može pomoći ovoj porodici pogledajte OVDE.
Izvor: blic.rs
