“Ništa mi nije teško, ni bolest, ni godine. Jedino me brine šta će biti sa njima kada mene ne bude bilo.” Tako tihim tonom, kroz suze, govori 75-godišnja Veselinka Ničić, baka koja je nakon smrti svog sina preuzela brigu o odrastanju i vaspitanju svojih unuka, starijeg Ranđela i šestogodišnjeg Kristijana.
Otežavajuća okolnost je činjenica da je pre pet godina, kada su im najviše trebali, njihovu majku napustila čitava porodica. Smrt sina bila je za Veselinku duboko bolan udarac: “On mi je bio glava kuće. Hvala narodu koji pomaže, ali sina ne mogu da vratim. Grad je pao, sve mi je uništio, ali to se kupi. Sina ne mogu da kupim. Komšije su ga volele, bio je mnogo dobar.”
Šestogodišnji Kristijan je jedini učenik predškolskog razreda u selu. Veći deo obaveza u vezi s mlađim bratom, ali i stalnim odlasima kod defektologa i logopeda u Leskovac, preuzeo je stariji unuk Ranđel, koji skromno kaže da mu ništa nije teško kada je u pitanju mlađi brat: “Otac mi je, nažalost, preminuo, majka nas je napustila, i tako. Od ponedeljka do petka vodim brata u školu. Igramo se zajedno. Vodim ga na terapije u Leskovac jer ima problema sa govorom. Ali nadam se da će biti bolje. Živimo od socijalne pomoći i dečije, i od bake, ona prima penziju. Ne radim, moram da budem s njim 24 sata.”
Pored svih porodičnih problema, baka Veselinka ističe da su ranije imali problema s komšijama Albancima, a da ih ima i danas, naročito jer je tik uz njihovu kuću nedavno izgrađena osnovna škola: “Imamo problema. Ja izbegavam njih. Lupaju kamenjem po crepu, po kapiji. Ja savijem glavu da ne čujem, jer oni samo čekaju da dovedu policiju.”
U nadi da smo bar malo pomogli ovoj porodici u teškoj svakodnevnici, u Gornjem Livoču, blizu Gnjelana, ostavljamo porodicu Ničić da nastavi svoju borbu za bolje sutra, u koje iskreno veruju.
Izvor: kurir.rs
