Danas se nastavlja parnični postupak protiv Vladimira i Miljane Kecmanović, kao i njihovog maloletnog sina, koji je počinio masakar u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. Ovaj postupak je pokrenut po tužbi porodice ubijene devojčice Adriane Dukić, koja je bila u istom odeljenju sa dečakom koji je počinio gnusni zločin.
Biljana Paunović, majka Adriane Dukić koju je 3. maja ubio K.K. tokom svog potresnog svedočenja, zamolila je ćerku da joj oprosti što je tog jutra poslala u školu.
“Adriana je naše prvo dete. Kada je došla u kuću… došla je radost u našu porodicu. Anči je bila druga glava u porodici i uzor i autoritet mlađem bratu i sestri. Bila je vrlo odgovorna i zrela. Htela je da bude doktoraka, kardilog, da mogla da leči svog dedu. A deda joj je rekao:” Neću ja to doživeti.”, a evo sada nema naše Adriane. Kada se desio taj 3. maj nisam slutila da će naša Adriana biti među ubijenom decom. Zvala sam je više puta, ali telefon je zvonio pa odbijao vezu. Otišla sam oko 11.30 i čekala našu Adrianu da izađe i da mi se nasmeje kako je obično činila. Nije je bilo…Krenula sam kući, a onda pozvao suprug i rekao:” Nema više naše Adriane!” Vrsinula sam… Kleknula sam na Slaviji… Ne znam ko me dovezao. Vrištala sam i plakala. Govorila sam da je strašno što smo došli u Srbiju koju je naša ćerka toliko volela i u kojoj je ubijena”, posvedočila je majka ubijene devojčice i otkrila gde su pogrešili kobnog dana.
“Tog jutra je trebalo da ima kontrolni iz matematike, ali nije dobro spremila, i molila me da ne ide… Ali nije ga ni dočekala, već je ubijena pre toga. Možda bi moja ćerka bila živa da je zakasnila u školu, ali smo je uvek vodili rano. Poslednji put sam je videla kada mi je mahnula ispred zgrade. Imala je roze duks tog dana. Tog jutra se blago našminkala i nasmejala jer je trebalo da se fotografišu u školi. Naša Adrijana ubijena je u školskoj klupi i od nje imamo samo pernicu koja nije bila krvava. Tog Kostu nikada nije pominjala niti ga je poznavala. Svi mi koji smo tog dana izgubili decu smo doživotno mrtvi. Naš život se pretvorio u pakao…Odlazak na groblje i plač. Nemam snage da se pojavim ispred te škole. Ni mlađa deca ne vole da idu u tu školu. Ako me čuje moja Adriana želim da joj kažem da joj se izvinjavam što sam je poslala u tu školu i što smo odlučili da se vratimo u Srbiju”, ispričala je Biljana u suzama.
Na prethodna dva ročišta iznesene su uvodne reči, dok danas članovi porodice Dukić daju svoje iskaze. Oni su tužili Kecmanoviće, Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” i Republiku Srbiju za nematerijalnu odštetu zbog nanete duševne boli.
Parnični postupak porodice Dukić je odvojen od ostalih, jer su oni prvi podneli predlog za određivanje privremene mere. U odnosu na njihov zahtev, doneto je rešenje zabrane otuđenja imovine Miljane Kecmanović, što ih je zakonski obavezalo da u roku od 30 dana podnesu tužbu. Ova tehnička procedura rezultirala je odvojenim suđenjem.
Na početku suđenja zatraženo je veštačenje cele porodice Kecmanović kako bi se utvrdili odnosi unutar porodice, s obzirom na sumnje u “rđave navike”.
Jedan od tuženih je i sam maloletni dečak, iako je to neobično u parničnom postupku. Međutim, u krivičnom postupku, on nije tužen jer u trenutku izvršenja krivičnog dela nije imao 14 godina i nije krivično odgovoran.
Izvor: republika.rs
