I baš kada pomislimo da više nemamo snage da se borimo sa svim nedaćama kojima nas život lomi, kada rešimo da odustanemo, desi se čudo. Dokaz je porodica Janićijević iz kuršumlijskog planinskog sela Vrelo, u kojoj se pre četiri meseca začuo bebin plač. U ovoj kući se dete nije rodilo pune 54 godine, tj. od momenta kada je rođen Mirko Janićijević, otac novorođenog Marka. I tu nije kraj čudnom spletu okolnosti, jer je Mirku amputirana noga mesec dana pre nego mu se sin rodio.
“Mnogo puta, ni sam ne znam koliko, pomislio sam da odustanem od života. Uvek sam na kraju nalazio snage da nastavim dalje, kao da sam nesvesno znao da će se razlog za dalji život ipak pojaviti”, rekao je Mirko, koji je preko leđa preturio svu težinu običnog života.
Bio je učesnik rata 1999. godine, borio se sa depresijom i svim tegobama koje donosi rat, sam pokušavao da oživi porodičnu kuću u Vrelu i na kraju se 2015. godine oženio Milosavom (44) .
– Posle rata nisam odmah išao kod lekara, nisam ni sanjao da će ta boleština da me snađe, a sve je krenulo od nervoze koja mi je ostala. Pre desetak godina su mi zvanično dijagnostikovali dijabetes. Pre tri godine, baš za vreme korone, na desnoj nozi su mi odsekli četiri prsta zbog gangrene čiji je uzrok bio šećer. Ostao mi samo mali prst.
Godine su prolazile. Radili su nadničarske poslove, prodavali proizvode koje napravimo i tako su preživljavali. Oni su skromni ljudi, pa im je bilo dovoljno ono što imaju samo da preživimo, ali ih je mučilo to što nemaju dece.
– Tu sam već izgubio svaku nadu da ću se nečemu radovati. Dani su mi bili muka, koju ne želim nikom. I onda sam jednoga dana saznao da je Milosava trudna! Baš kada mi je krenulo po zlu, Bog mi je dao najbolje što je mogao – dete – priča kroz suze Mirko.
Gangrena je napredovala, ali on više nije brinuo o tome. Znao je da mora da ostane živ, kako bi dočekao svog sina.
– Pred kraj prošle godine hirurzi u prokupačkoj bolnici su mi rekli da moraju da mi amputiraju nogu do kolena. Bukvalno su mi rekli ili noga, ili glava. I tako sam operisan u decembru 2022. godine. Marko se rodio 30. januara ove godine. On mi je svetlost zbog koje živim i podnosim ovu situaciju. Zbog njega neću da odustanem, jer je on posle mog rođenja prvo dete koje se rodilo u našoj porodičnoj kući, rekao je Mirko, sedeći u invalidskim kolicima pored svoje žene i sina.
Oni su nedavno krstili Marka i to u svojoj kući, jer je Mirku bilo teško da ide do Kuršumlije. Napravili su gozbu, dete je uvedeno u veru i sada sa olakšanjem idu dalje.
– Ne predajemo se. Naša kuća jeste skromna, letvara i u njoj nisu neki uslovi, ali biće bolje, mora da bude”, siguran je Mirko.
On se nada da će nekako uspeti da je obnovi i omogući svom sinu da raste u boljim uslovima. Na svu sreću, imaju kupatilo, vodu u kući, pa im je malo lakše.
Na pitanje da li su se nekom obraćali za pomoć, Mirko spusta glavu. Kaže, sramota ga je i neprijatno mu je da nekog moli za pomoć.
– Ma biće, mora. Sredićemo kuću. Evo predao sam za invalidsku penziju, pa će biti nekih redovnih primanja. Žao mi je što ja više ne mogu da radim, ali nekako ćemo se snaći, rekao je on.
Ovog poštenog čoveka koji se čitavog života mučio, padao, pomišljao da odustane od svega, život je nagradio. Znao je da strpljivo čeka i dočeka ono što ga jedino može usrećiti: dete koje će da obasja ovaj sumoran život kojim je živeo.
Mirko je skroman čovek, ne traži pomoć. Ali ganuti njegovom sudbinom i u želji da mali Marko odrasta u boljim uslovima insistirali smo da nam da broj računa na koji bi oni koji to žele mogli da uplate novac.
Račun za pomoć: 205-9011006002808-55 Mirko Janićijević, Vrelo, Kuršumlija
Izvor: kurir.rs
