Razočaran životnim okolnostima i nemogućnošću da pronađe posao, Miljan Marković (43) iz Leskovca, kao i mnogi drugi, odlučio je da se učlani u Srpsku naprednu stranku, od koje je, kako kaže, dobio obećanja o sigurnom zaposlenju. Kao osoba sa invaliditetom, nije tražio privilegije, već pošten posao koji može da obavlja. Posao je dobijao, ali samo privremeno – svaki put po isteku ugovora saradnja bi bila prekinuta. Uprkos redovnom odlasku na stranačke mitinge i skupove širom Srbije, prikupljanju ljudi i deljenju sendviča, Miljan je na kraju odlučio da napusti stranku, „makar umro od gladi“. Njegova priča, nažalost, samo je jedna u nizu sličnih sudbina u sistemu vlasti Aleksandra Vučića.
Miljan Marković iz Leskovca, kako kaže, ni u najgorim snovima nije mogao da zamisli da će najbolje godine života provesti obilazeći mitinge Srpske napredne stranke.
U razgovoru za Nova.rs ističe da bi sve to imalo smisla da je makar imao neku korist, ali nije.
Njegova životna priča počinje 2009. godine, kada je njegova sportska karijera naglo prekinuta. Kao uspešan atletičar i osvajač više medalja u trkama na 800 i 1.500 metara, zadobio je težak udarac u glavu, nakon čega je završio u bolnici i proveo čak 100 dana u komi.
Svoju priču podelio je sa Marinom Smiljković iz Grupe građana „Svi za jednog, jedan za sve“, koja je i upoznala javnost sa njegovim problemima.
„Sve je tužno. Ne zna se da li je tužniji moj život ili Srpska napredna stranka. Preživeo sam, to je najvažnije, ali nemam posao i to me brine. Živeo sam u Beču i sve je bilo dobro dok moja žena nije doživela traumu i zadala mi udarac po glavi. Bio sam u komi 100 dana, oporavak je jako teško išao. Roditelji su došli kod mene i negovali me, sve dok nisam dobio saglasnost doktora da mogu da putujem i da se vratim u Srbiju. Ostale su mi posledice, tako da sam danas sa invaliditetom i jako teško pronalazim posao“, priča Miljan za naš portal.
U potrazi za zaposlenjem, pomoć je zatražio od lokalnih funkcionera SNS-a, te se učlanio u stranku.
„Bio sam angažovan na javnim radovima na ugovore od četiri meseca. Direktor RFZO u Leskovcu obećavao mi je da će me zaposliti ove godine, pa sledeće i sve tako. Poslednji put sam radio u Opštoj bolnici Leskovac, obavljao sam poslove u magacinu. Imao sam ugovor na četiri meseca. Molio sam direktora da mi produži ugovor kako bih mogao da kupujem lekove“, navodi on.
„Ne postoji miting na koji nisam išao“
Miljan kaže da je bio izuzetno angažovan i da je ispunjavao sve stranačke zahteve, bez obzira na vremenske uslove.
„Nema mitinga na kom nisam bio. Išao sam tri-četiri puta mesečno za Beograd, pa u Suboticu, pa Vranje, Bujanovac, Gadžin Han, gde god treba. Bio sam u Areni, ispred Skupštine… Molio sam ih i išao gde god je trebalo, a sve zbog toga jer sam se nadao da ću dobiti ugovor u bolnici. Direktor bolnice mi je rekao da će me pozvati jer treba jedna žena koja radi tu da ide u penziju. I prođe nekoliko nedelja, oni na mesto te žene zaposle drugu. Tu sam se iznervirao, pa sam odlučio da napustim stranku. U grupi sam napisao da je sramota to što rade“.
Obraćao se i gradonačelniku Leskovca, kome je, kako tvrdi, slao više mejlova u kojima je opisivao svoju situaciju, ali odgovora nije bilo.
„Kod njega je nemoguće zakazati sastanak, a pismo je sigurno prosleđeno nekom drugom. Tako da sam izgubio potpunu volju i povukao se. A dokle ću ovako, ne znam“.
Osim odlazaka na mitinge, Miljan je učestvovao i u organizovanju dolazaka drugih ljudi. Kada ne bi uspeo da ispuni kvotu, vodio bi članove porodice i poznanike.
„Vodio sam majku nekoliko puta za Beograd i ovde u okolini na skupove. Daju nam sendvič i vodu i to je to. Iskoristili su me. Šta sam sve uradio za njih. Za one koji im plate radno mesto, ima posla. A za mene kome je posao baš potreban – nema. Molio sam predsednika Opštine više puta, ali ništa. Rekao sam im da napuštam stranku zbog laži i obmane. I onda sam jedno veče otišao na protest protiv vlasti. I onda mi iz Opštine kažu da ne mogu da mi daju posao jer su me videli na demonstracijama“.
Miljan danas živi sa roditeljima i kaže da se nekako snalaze. I dalje se nada zaposlenju, ali i političkim promenama.
„Nadam se da će ovaj narod da se probudi. Ne znam šta se dešava. S jedne strane svi kukaju, a s druge daju podršku vlasti. Kako to? Ili si zadovoljan ili nisi, ne može oba. Meni su uzeli šest godina života“, zaključuje Miljan.
Izvor: nova.rs
