Zvečanska 52 je adresa gde deca najtužnije plaču. Godišnje oko njih 200 završi ovde – bebe rođene sa ozbiljnim i višestrukim smetnjama u razvoju, koje stižu iz porodilišta ili bolnica, bebe ostavljene na ulici, ali i deca koji u ovaj Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine dolaze iz svojih porodica, u kojima ne mogu da dobiju neophodnu zaštitu, brigu ili ljubav.
Mladima i deci koji su trenutno na ovoj adresi, ali i onima koji su svoj život nastavili dalje odatle, svoju podršku pruža i Mihajlo Pavić, nekada i sam štićenik ove ustanove.
Mihajla, njegov osmeh, odvažnost, stas i glas, verovatno i prepoznajete, s obzirom na to da je dugo u medijskom svetu, ispred ili iza kamere.
On trenutno radi na projektu koji se zove “Spreči ne leči”, a koji će od septembra obuhvatati edukativne radionice na temu zaštite reproduktivnog zdravlja i odgovornog planiranja porodice. Radionice su namenjene mladima bez roditeljskog staranja, a projekat je podržan od strane Ministarstva za brigu o porodici i demografiju.
“Projekat je nastao iz ličnog iskustva, s obzirom na to da sam svojevremeno pre 16 godina i sam bio štićenik doma, koji se suočavao sa raznovrsnim izazovima, baš kao i neki mladi ljudi danas. I u nameri da im iz ličnog iskustva pomognem da te izazove lakše prebrode, nastao je projekat “Spreči ne leči”, koji je pre svega edukativan. Odvijaće se u trajanju tri meseca, od početka septembra do kraja novembra, kroz niz edukativnih radionica koje imaju za cilj da prenesu znanje na vršnjački način, jer se to nekako pokazalo u praksi kao najbolji način prenošenja važnih informacija. Tako se bolje čujemo, nema inicijalnog otpora, lakše se prebrodi bilo kakva barijera u komunikaciji. Radionice se zasnivaju na temi zaštite reproduktivnog zdravlja, zdravih navika, prevencije polnoprenosivih bolesti i odgovornog planiranja porodice, što je i te kako važno. I to je samo jedan u nizu projekata, odnosno jedna u nizu inicijativa, koje Udruženje građana “Focus Art” ima u ovom trenutku. Ono što želimo da pokrenemo jeste niz sličnih projekata na različite teme, koje će imati za cilj da ne samo edukuju, već i da osnaže te mlade ljude koji se sada nalaze u ustanovama kako bi jednoga dana mnogo lakše i na mnogo bolji način se pripremili za sve ono što ih čeka, a to je proces osamostaljivanja i izlazak iz ustanove i mnogi drugi životni izazovi sa kojima se suočavamo i mi odrasli iz nekih potpuno drugačijih pozicija”, kaže Mihajlo Pavić.
Mihajlo će biti jedan od edukatora, zajedno sa Nevenom Kaplanović, koja je zadužena za edukativne radionice pre 16 godina kojima je Mihajlo prisustvovao kao štićenik doma. Sada će on u potpuno drugačijoj ulozi, iz neke drugačije pozicije, da pomogne drugim mladim ljudima da spoznaju kako da nastave dalje kada budu napustili Zvečansku.
Posle gubitka mame i bake Mihajlo je bio u jednoj starateljskoj porodici, zatim drugoj i na kraju, zbog spleta okolnosti i komplikovanih međuljudskih odnosa, odlučeno je da je najbolja opcija da bude smešten u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine.
“Vi ste nekako svakodnevno navedeni na to da razmišljate o svom gubitku i da se suočavate sa raznim osećajima i odgovornostima i preispitivanjima i to je ono što, čini mi se, taj boravak čini mnogo izazovnijim, jer ste vi poprilično emotivno krhki. Ali ono što me je vodilo kroz ceo taj period jeste ta doslednost da ipak postoji neko bolje sutra, da postoji izbor i mogućnost ka nečemu boljem i čini mi se da je to glavni razlog zašto sam bio tako smeo u nekim momentima i zbog čega sam želeo da ostvarim brojne svoje ambicije”, započinje Mihajlo svoju priču o svom boravku u Zvečanskoj.
U Centar dolazi sa 15 godina, kao tinejdžer i kao neko ko je znao za roditeljsku ljubav i topao dom. Život je trebalo nastaviti dalje, upoznati i spoznati sebe.
“Jedna od glavnih dilema tada mi je bila da li je teže mladima koji su odrasli bez roditelja ili mladima koji su odrasli uz vrlo neadekvatnu roditeljsku brigu. I moram da priznam da je ova druga kategorija možda osetljivija, da je to iskustvo mnogo teže, zato što ste ipak suočeni sa manjkom ljubavi, manjkom razumevanja, sa možda nekim traumatičnim iskustvima. Kada nemate roditelje, to jeste jedan jako izazovan, teži životni put, ali sa kojim se u nekom trenutku i saživite i prihvatite to kao jednu životnu priču, jedan izazov koji vam je dat. Tako da mi se čini da sam ja vrlo brzo uspeo na uspešan način da to savladam”.
Mihajlo svoje iskustvo smatra inspirišućim, a ne tragičnim. Nije ostao sasvim sam – njegovo najbliže okruženje predstavljalo je društvo iz srednje škole i njihovi roditelji, to je bio njegov sistem podrške. U tim najtežim momentima Mihajlo je shvatio da mora da sačuva svoj mir, da se fokusira na ono što sledi, na ono što mora, a to je pre svega bila škola i dalje obrazovanje. Iz Mihajlove priče vrlo je primetno da se nije plašio osamostaljivanja i života posle izlaska iz doma – strašnije mu je bilo da ostane u istom okruženju i sa njime se saživi.
“To sam video kao jedini način da iz cele priče ipak uspem da ispravim kao pobednik. Dakle, da ako završim ono što moram i školske obaveze, ako budem u tome dobar, nekako ću sebi otvoriti vrata za mnoge druge mogućnosti, za dalje školovanje i za priurenjeni izlazak iz doma i za taj proces osamostaljivanja”.
Mihajlo je kao vrean đak uspeo da dobije stipendiju koja mu je finansirala osnovne studije. Iako je sebe video kao lekara u budućnosti, tokom jednog radijskog gostovanja je shvatio šta je ono što mu zaista odgovara. Zato je ipak upisao odnose sa javnošću, a kasnije u želji da se bavi novinarstvom i master studije na Fakultetu političkih nauka.
Pored okruženja iz škole, važnu ulogu je igralo njegovo upoznavanje sa vršnjačkim edukatorom Nevenom Kaplanović.
“Nevena Klapanović, koju sam pomenuo, koja je meni svoj vremeno bila vršnički edukator, je u međuvremenu postala moj veliki prijatelj, pa smo zajedno udružili snage i naša iskustva i znanje pretočili upravo u ovu priču. Ideja koja je jako dugo čekala na realizaciju, sad je došla na red i ujedno postala moj prioritet, tako da u narednim mesecima ću se baviti upravo ovim edukativnim radionicama i svim drugim aktivnostima koje podrazumeva projekat, kako bismo i motivisali mlade, kako bismo njih napravili neke nove vršničke edukatore, ali ono što je najvažnije jeste da razbijemo tabue, da ih nekako edukujemo i osnažimo da budu mnogo bezbedniji, da u celoj toj priči da znaju gde im je mesto, koga da pitaju za pomoć, ukoliko im je ona potrebna”.
Mihajlo, kao edukator u okviru projekta “Spreči ne leči” naglašava koliko je lični odnos između edukatora i štićenika bitan, koliko je važno stvoriti prijatnu atmosferu u kojoj će se ta deca opustiti i biti spremna da podele neko svoje iskustvo, brigu, dilemu, problem onome ko je u situaciji da im najbolje pomogne i prenese znanje.
Radionice će biti održane u periodu od 7. septembra do 24. novembra 2024. godine, sa ukupnim trajanjem od tri meseca. Realizovaće se ukupno 24 radionice tokom 12 nedelja, sa po dve radionice svake subote ili nedelje.
Izvor: telegraf.rs
