Među višegodišnjim biljkama koje važe kao veoma isplative i zahvalne, jer ne zahtevaju puno vode, a dovoljno je jednom da je zasadite nakon čega samo pratite prinose, posebno se izdvaja artičoka.
Artičoka je najintrigantnija zbog svoje spoljašnjosti koja podseća na oklop, i jedna je od prvih biljaka koju je čovek počeo da gaji za svoju ishranu. Ta mediteranska biljka smatra se superhranom, jer je najbogatija antioksidansima, pa zbog toga i ne čudi što se sve više domaćina u Srbiji, odlučuje za njen uzgoj.
Jedan od njih je i Zoran Tomić, proizvođač lekovitog bilja u Bavaništu, koji je za Agrosavete otkrio tajne uzgoja artičoke. Ova kultura se gaji ili sakuplja radi zadebljalih nerazvijenih cvasti, osušenih listova i semena. U biljci artičoke se nalazi dragoceno etarsko ulje, ali i dosta masnih ulja, belančevina, minerala i vitamina. Prijatan ukus daju joj jabučna i limunska kiselina.
Zahteva duboka, srednje laka i plodna zemljišta, normalne vlažnosti. Ne odgovara joj peskovito i hladno tlo, a potrebni su joj dosta svetlosti i toplote. Tomić artičoku gaji na oko 7 hektara, a opredelio se za ovu biljku zbog velike trpeljivosti na ekstremno visoke temperature.
Kako kaže, svaka stabljika koja poseduje bodlje i iglice bolje podnosi vrućinu. Godišnji prinosi od te biljke su oko 25 tona po hektaru, što je sjajan rezultat. Ako joj se obezbede dovoljne količine vode i hranljivih materija, artičoka do aprila izraste do visine od metar i 20 centimetara, kada počinje njena berba. Bere se mehaničkom kosilicom, zatim se u prikolicama transportuje na mesto gde se sprovodi selekcija, odnosno odvajanje listova od lisnih nerava, onda slede sušenje, pakovanje i distribucija.
Površine na kojima se artičoke gaje nisu presudne kada je u pitanju profitabilnost. Ona može da bude jednako isplativa i ako se radi na malim površinama, ali ako se radi kvalitetno i stručno, i obrnuto. Budući da ova biljka nije mnogo zastupljena na domaćem tržištu, plasman je zagarantovan, a takva je i zarada.
Međutim, artičoka ima i jednu manu – ne ljušti se tako lako. Kako se ova kultura tradicionlano gaji u Turskoj, postoje grupe radnika koje su angažovane isključivo na ljušćenju.
Nekoliko njih putuje čak 600 kilometara daleko u okrug Golhisar u okrugu Efeler u Ajdinu, ne bi li oljuštili artičoke za nekoliko sekundi. Zahvaljujući svojim posebnim veštinama za taj posao mesečno zarade oko četiri prosečne plate.
Jedan od trojice radnika, Omer Faruk Tašjurek izjavio je da oljuštiti artičoku nije lako. “Niko ne može da uzme nož i oguli je iz prvog pokušaja. Ovaj posao nije kao ljuštenje jabuka ili krompira”, rekao je on.
Okrug Golhisar u okrugu Efeler u Ajdinu privlači pažnju kao jedan od regiona sa najvećom proizvodnjom artičoka u Turskoj, preneo je Hurijet.
Uzgajanje artičoka, koje u tom kraju Turske zovu “zelenim dijamantima” najvažnija je grana poljoprivrede tog regiona. Ekipa koja ih ljušti radi kao mašina, njihov radni dan počinje u ranim jutarnjim satima i rade do kasno u noć, ali dobro zarađuju, kažu.
“Dolazimo iz Ankare koja je udaljena odavde 600 kilometara. Ljušćenje artičoka je sezonski posao, traje 5-6 meseci u godini i kad se to završi, onda smo slobodni. Ovde smo svake godine od početka februara do kraja jula. Čini se da je guljenje artičoka lak posao, ali nije. Mi imamo zanat u rukama, iskustvo”, rekao je Tašjurek.
Dnevno oljušte otprilike 1.000 do 1.200 artičoka, a Tašjurek procenjuje da u proseku, on i njegov tim, 3 ili 4 artičoke mogu da oljušte za jedan minut. Posao počinju u sedam ujutru i rade do 23 časa, nekada i duže.
“Ne može svako to da uradi ovako kvalitetno. Ako u Turskoj ima 50 ljudi koji se time bave, samo nas desetak to može da uradi ovako dobro”, rekao je on, a njegove kolege kažu da je za dobro obavljanje posla veoma najvažnije kakvim se noževima radi.
Izvor: espreso.co.rs
