Po ko zna koji put, građani i turisti suočavaju se sa cenama koje prevazilaze granice zdravog razuma, ovoga puta u jednom ugostiteljskom objektu u Kolašinu. Iako su cene formalno istaknute na meniju, stvarna situacija postaje jasna tek kada račun stigne na sto.
U konkretnom slučaju, kapućino je naplaćen 6 evra, odnosno oko 700 dinara, dok je čaša kuvanog vina koštala čak 18 evra, više od 2.100 dinara. To su iznosi koji ne odudaraju samo od prosečnih cena u regionu, već i od cena u pojedinim zapadnoevropskim turističkim destinacijama.
Ovakvi primeri ponovo otvaraju pitanje odnosa ugostitelja prema gostima, ali i dugoročne održivosti turističke ponude. Kratkoročna zarada, zasnovana na šokantno visokim cenama, može doneti profit u jednoj sezoni, ali dugoročno stvara reputaciju destinacije u kojoj se gosti osećaju prevarenim.
Posebno je problematično što se visoke cene često pravdaju „sezonom“, iako su troškovi osnovnih proizvoda, poput kafe ili kuvanog vina, višestruko niži od krajnje cene na računu. Razlika između nabavne cene i maloprodajne marže u ovim slučajevima postaje ekonomski teško objašnjiva.
Činjenica da su cene istaknute na meniju ne znači automatski da su fer. U ekonomskom smislu, tržište reaguje poverenjem, a kada se ono izgubi, gubi se i lojalnost gostiju. Turistička mesta poput Kolašina žive od preporuka, ponovnih dolazaka i dobrog glasa, a ne od jednokratnog „udara“ po džepu.
Za goste, poruka je jasna: čitati meni do najsitnijih slova. Za institucije i lokalne turističke organizacije, pitanje ostaje otvoreno: da li neko kontroliše da li cene prate realan kvalitet usluge i lokalni standard, ili se sve prepušta slobodnom, ali često neumerenom tržištu?
Ako se ovakav trend nastavi, Kolašin, ali i druga turistička mesta u regionu, rizikuju da postanu simbol skupog razočaranja, a ne zimskog ili planinskog užitka.
Izvor: telegraf.rs
