Da život piše romane dokazuje i slučaj Kanađanke Ketrin Petčet (34) i Srbina Vladimira Mišića (36), koji su se 7. marta venčali u crkvi Svetog Spasa u Prizrenu. Ketrin se pre toga, iz ljubavi prema Vladimiru, ali i zbog poštovanja prema našoj veri, kulturi i tradiciji, krstila i preuzela ime Milica, po legendarnoj svetiteljki i supruzi srpskog kneza Lazara.
Njihova ljubavna priča liči na roman sa puno zapleta, a oni su za Kurir ispričali kako su se upoznali i kako je sve počelo.
“Imao sam nepunih pet godina kada sam se sa roditeljima preselio u Kanadu, a prvi ponovni susret sa našom zemljom je bio dve godine kasnije. Pamtim i dan – utorak, 26.decembar 1995. Imao sam sedam godina i sa majkom sam dolazio u zemlju koju sam već zaboravio. Svidelo mi se što svuda čujem srpski jezik. Seli smo u kola, a kada smo došli do Gazele odjednom je sve postalo poznato – Glavna železnička stanica, Nemanjina, Trg Republike… Neki čudan osećaj. Sve se iskristalisalo. Dolazimo u ulicu gde je baka živela i odjednom je, sve što je bilo zaključano, prekriveno paučinom, na granici da bude izbrisano zauvek, naglo otrgnuto od zaborava. U mojoj svesti se naglo stvorila veza između onoga gde sam rođen, šta sam ja, ko sam ja, i odatle je krenulo nezasito istraživanje o sebi, porodici, otadžbini”, započinje Vladimir svoju priču.
Ljubav prema Srbiji podstrekivali su i roditelji koji nikada nisu imali plan da se vrate u Srbiji, ali, paradokasalno, želju za povratkom u domovinu usadili su jedinom sinu koji je znao da će se u Srbiju vratiti kad-tad.
Vladimir je upisao građevinarstvo 2009. na Univerzitetu u Vindzoru, a na istom fakultetu Ketrin je studirala psihologiju.
“Bili smo komšije u studentskom domu. Počeli smo da se družimo. Njegovi drugari su ga ohrabrivali da me “muva”. Međutim, Vladimira je to uvredilo, pošto sam tada bila u vezi. Obraćao mi se u šali sa “gospođo Keti” kako bi svima naglasio da sam zauzeta i da nema nikakve pretenzije prema meni”, ispričala je Ketrin, sada Milica, sa osmehom.
Ona je prisustvovala Vladimirovom diplomiranju. Poklonila mu je naliv-pero na kojem je bilo ugravirano njegovo ime. Vladimir ga čuva i dan danas. Ubrzo zatim, 2013. godine uprkos pritajenoj privlačnosti, Vladimir se vraća u Srbiju, u nameri da ovde nađe posao i oženi se Srpkinjom. Ali, sudbina je imala druge planove… Drugovi sa studija su narednih 10 godina nastavili da se dopisuju, a onda je prošle godine Ketrin, nakon otkaza i raskida veze, ali i zbog generalnog nezadovoljstva životom u Kanadi, rešila da se preseli u Srbiju. Javila se Vladimiru. Intenzivno su se dopisivali, a onda su u decembru shvatili da jedva čekaju da se vide.
“U Srbiju sam sletela 27. januara ove godine i, bez bilo kakvog preterivanja, kada su točkovi aviona dodirnuli tlo, osećala sam se kao da sam sletela kući. Osetila sam nostalgiju za zemljom u kojoj nikada nisam bila – osećaj je bio neopisiv”, kaže Ketrin koja je sa Vladimirom obilazila celu Srbiju.
Upoznavala se sa našim gradovima, istorijom. Zajedno sa našim ljudima je pila rakiju i pevala omiljene srpske pesme “Vidovan” i “Veseli se srpski rode”. Jako ju je zainteresovala Milica Hrebeljanović:
“Ona je bila vrsan pisac i izuzetan diplomata, uzorna pravoslavna hrišćanka, odana supruga i izuzetna majka. Uzor mi je Srpkinje kakva bih želela da budem. Venčanje je bilo u crkvi Svetog Spasa u Prizrenu, gde je kršten Vladimirov deda i mnogi njegovi preci. Ceremonija je bila skromna, prisustvovali samo samo mi, otac Jovan i dva svedoka. Razmenili smo jednostavno prstenje od srebra. Haljinu sam kupila u malom preduzeću u Raški. Cipele su proizvedene u Srbiji, a veo kupljen u Prizrenu”.
Ovaj par sa puno optimizma gleda u budućnost. Ketrin uči srpski jezik, majstor je u pravljenju gulaša, a uskoro planiraju i građansko venčanje.
Izvor: kurir.rs
