Stariji ljudi često imaju dirljive i bolne priče, svedočeći o nepravdama koje su doživeli od najmilijih. Među njima je baka Jelica iz sela blizu Loznice, žena koja je ceo život posvetila porodici i vrednom radu. Međutim, kada je, zbog narušenog zdravlja, otišla kod sina u Beograd, doživela je nešto što nije mogla ni da sanja – hladnoću i odbacivanje.
Ono što je doživela od svoje unuke iz Beograda, najviše ju je zabolelo, ostavilo je bez reči i slomljenog srca.
“Ceo život sam provela u selu, gde su me svi znali kao vrednu i poštenu ženu. Muž i ja smo izveli troje dece na pravi put. Nismo imali mnogo, ali ono što smo imali delili smo s ljubavlju. Sin je otišao u Beograd, završio fakultet i zaposlio se, na šta sam bila neizmerno ponosna. Kad god bismo se čuli, zahvaljivao mi je na svemu što sam uradila za njega,” započinje Jelica priču.
Pre par meseci, baka Jelica je počela da oseća ozbiljne zdravstvene tegobe.
“Lekar iz našeg doma zdravlja mi je rekao da moram kod specijaliste u Beograd. Sin me odmah pozvao da dođem kod njega, da mi pomogne. Uz težak kofer i srce puno nade, uputila sam se u glavni grad, verujući da će u svom sinu i njegovoj porodici naći mir, htela sam sa njima da podelim svoje strahove vezane za moju dijagnozu”, rekla je Jelica.
Međutim, već prvih dana njenog boravka u Beogradu desilo se nešto što je nije ostavilo ravnodušnom.
“Unuka, koja ima 18 godina i ide u gimnaziju, jedva da mi je rekla ‘zdravo’ kad sam stigla. Pokušala sam da je uključim u razgovor, da je pitam kako je u školi, ali samo je slegnula ramenima i otišla u svoju sobu,“ kaže Jelica.
Pravi šok usledio je nekoliko dana kasnije, kada je unuka, u očiglednom nezadovoljstvu, izrekla nešto što baka nikada neće zaboraviti.
“Došle su joj drugarice na ručak. Ja sam ga napravila i baš želela da ih ugostim. One su se međusobno kikotale, tiho pričale. Želela sam da se uključim sa njima u razgovor i pitala ih standardna pitanja, kakvi su đaci, šta im rade roditelji, imaju li neke simpatije… Unuka je odgurnula tanjir od stola, odjednom je rekla: ‘Bako, možda bi bilo bolje da se vratiš u svoje selo. Ovde nas blamiraš. Nije ti tu mesto. Moje drugarice te gledaju kao čudakinju.’ Nisam mogla da verujem šta čujem. Kao da me neko ubo u srce,” govori Jelica sa suzama u očima.
Jelica priznaje da su je jako zabolele reči unuke koju je kao malu čuvala.
“Zar je moguće da me dete, koje sam čuvala kao bebu i za koje sam uvek spremala najlepše pite i kolače kad bi dolazilo u selo, sada ovako odbacuje? Samo zato što sam iz sela?”, govori ona pa dodaje da se trudi da razume njen svet i način razmišljanja, ali nema opravdanja za ovakvu grubost prema njoj:
“Ja znam da mladi danas gledaju na mnoge stvari drugačije, ali porodica treba da bude svetinja. Ovo me je zabolelo više od bilo čega.”
Posle nekoliko nedelja provedenih u Beogradu, Jelica je rešila da se vrati u svoje selo.
“Nisam želela da pravim neprijatnosti. Rekla sam sinu da moram nazad jer me čekaju obaveze kod kuće. On je insistirao da ostanem, ali nisam mogla. Previše mi je teško bilo da živim pod istim krovom s unukom koja me tako odbacila”, objašnjava odbačena baka.
Iako je povratak kući doneo olakšanje, rana na srcu je ostala.
“Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome šta sam uradila pogrešno. Da li sam negde zatajila kao baka? Ili je svet toliko otišao u drugom pravcu da deca više ne razumeju vrednost porodice?”, pitala se baka Jelica.
Izvor: blic.rs
