“Sara se gušila. Nije mogla da dođe do vazduha. Borila se za svaki dah. Pozvali smo 194, međutim tamo su nam rekli da nisu nadležni i da zovemo hitnu u Grockoj ili Kaluđerici. Dragoceno vreme je prolazilo. Ćerka je umirala pred našim očima, a mi smo zvali prvo jedne, pa druge… Kada je na kraju došla hitna iz Kaluđerice, Sara, pred kojom je bio ceo život, već je bez svesti ležala na mokrom betonu. Bio je kraj”.
Ovim potresnim rečima Dragana Petković, majka Sare Petković (21) koja je 9. marta umrla ispred svoje kuće u Kaluđerici, započinje svoju bolnu ispovest. Dok je Sarina porodica uporno zvala hitnu pomoć, a oni su, pozivajući se na teritorijalnu pripadnost, prebacivali nadležnost i odgovornost sa jednih na druge, devojka je izgubila život.
“Sara je imala astmu. Dva dana pre tog kobnog dana se prehladila, ali je delovalo da nije ništa strašno. Tog dana smo se prvo čule oko 12 sati. Radila je u salonu za nokte, koji je otvorila pre godinu dana. Oko 19 sati me je pozvala i rekla da spremim inhalator čim dođe kući”, kaže njena majka.
“Pokušala je da se inhalira, što bi joj obično pomoglo sa astmom, međutim ovog puta – ne. Bivalo joj je sve gore. Dobila je dijareju. Sa očevog mobilni su u 20.07 sati pozvali 194, ali se veza prekinula. Sledeći poziv je bio sa stričevog telefona u 20.12”, priseća se Dragana.
“Pozvala sam 194 i rekla im sve kako je – da se inhalirala, ali da joj je sve gore. Oni su insistirali da nisu nadležni. Rekla sam im: “Da li treba da se raspravljamo koja je hitna nadležna dok neko umire?! Nismo odsečeni od grada!”, ogorčena je Dragana.
Žena je telefon predala Sarinom stricu Goranu, i pritrčala ćerki.
“Rekao sam im da detetu treba kiseonik, da umire, a oni su mi, umesto da dođu ili sve žive alarmiraju, dali nekoliko brojeva. Zvao sam prvo hitnu medicinsku pomoć pri DZ Grocka, tamo su me uputili na hitnu u Kaluđerici. Osoba koja se javila u Kaluđerici mi je rekla da kreću ka nama, ali sa nekog terena i da je gužva. Rekli su mi da ne brinem, da će izdržati. “Nemojte to da mi pričate kada sam ja pored nje, vidim da ne može da diše, umreće”, kaže za Kurir stric Goran, koji je nakon toga još dva puta pozvao hitnu da vidi dokle su stigli.
U međuvremenu, Sarini roditelji su tri puta pokušali da ćerku stave u auto, ali je ona izlazila boreći se za dah. Četvrti put je samo pala na beton. Hitna iz DZ Kaluđerica, koji se nalazi samo 2,7 kilometara od njihove kuće, je, kako rodbina priča, došla 20 minuta nakon prvog poziva njima, a pola sata nakon poziva 194.
“Kada su konačno došli, pokušali su reanimaciju i srce je dalo neke znake, međutim lekari sa sobom nisu imali kiseonik i – nije bilo spasa. Proglasili su je mrtvom u 20.41. Nisu mi dali ni da je uvedem. Čekali smo policiju, pa tužioca. Ležala sam pored nje na betonu, kiša je padala…”, u suzama priča majka, koja je ubeđena da bi ćerka preživela da je hitna došla ranije, ali i da su sa sobom imali kiseonik.
Tragična sudbina mlade devojke ponovo je otvorila pitanje zašto pozivom na 194 dežurni ne prebacuje odmah na teritorijalno nadležnu službu, kao što se to dešava kada se okrene policija na 192 ili vatrogsna služba na 193. Umesto toga pacijenti i njihove porodice su prinuđeni da u sudbonosnim trenucima, gde su sekunde važne, traže gde će zapisati broj, pa čekati da im se opet neko javi, pa da taj neko gleda ko je nadležan…
Zašto je to tako i kada će se nešto promeniti juče nismo mogli da saznamo u Ministarstvu zdravlja gde su nam, umesto da odgovore na pitanja, kratko poručili:
“Ako postoji bilo kakav propust molimo porodicu da pošalje dopis ili prijavu Ministarstvu zdravlja i odmah ćemo reagovati”.
Izvor: kurir.rs
