Dok se protesti šire ulicama Srbije, predsednik kreće u još jednu turneju – gotovo kao da beži od pitanja i problema koji su sve očigledniji. Juče je obišao Severni Banat, a prošlog vikenda Rasinski okrug. Tamo se suočio sa penzionerom iz Varvarina, koji je imao hrabrosti da kaže ono što mnogi misle – da povećanje penzija nije dovoljno.
Reakcija predsednika nije izostala. Umesto razumevanja, penzionera su sačekale reči pune sarkazma i besa:
„Kad ti je neko povećao penziju za 11 odsto? Koja godina, reci mi – 1975, 1985, 1995? Kad?“ – insistirao je predsednik Vučić.
Penzioner, uz miran glas, uzvratio je: „Nisam tada bio u penziji.“
Dok predsednik nastavlja svoju predstavu, podaci govore nešto sasvim drugo. Crno na belo stoji: od 2001. do 2012. godine penzije su rasle dvocifrenim procentima – čak i 60% 2001. godine. Ipak, od 2012. situacija se preokrenula. Penzioneri su prvo osetili stagnaciju, zatim fizičko smanjenje penzija 2015. godine, kada je preko 850.000 njih oštećeno za čak 840 miliona evra.
Danas, sa prosečnom penzijom od 28.000 dinara za zaposlene i 21.000 za poljoprivrednike, više od 450.000 penzionera živi na ivici siromaštva. Njihova primanja jedva pokrivaju osnovne troškove, dok čak 580.000 ljudi prima penzije ispod 30.000 dinara.
„Sa ovom penzijom, danas možete kupiti mnogo manje nego pre 2012. godine,“ upozoravaju ekonomisti.
A penzije? Kolike god da su, zarađene su. Svaki dinar predstavlja godine rada, odricanja i truda. Ipak, za mnoge penzionere u Srbiji, njihova starost je postala sinonim za borbu – ne za dostojanstvo, već za opstanak.
Koliko još ovakvih razgovora treba da se desi? Koliko još maskiranih muškaraca i glasnih političara treba da ušutkaju one koji samo traže ono što su pošteno zaradili?
Izvor: n1info.rs
