Glumac Nenad Jezdić poslednjih dana našao se na meti negativnih komentara zbog odluke da, nakon predstave, ne podigne studentski indeks kao znak podrške studentskom pokretu. U martu ove godine govorio je o tada aktuelnim društvenim dešavanjima u Srbiji i tom prilikom detaljnije obrazložio svoj stav.
Na društvenim mrežama širi se snimak nastao posle predstave Putujuće pozorište Šopalović, na kojem se vidi kako 17 glumaca iz ansambla drži indeks u znak podrške studentima koji su tada bili u blokadi. Za razliku od njih, Nenad Jezdić to nije učinio. Iako nije precizirano kada je snimak nastao, poslednjih dana postao je viralan.
Jezdić je u martu dao izjavu za portal 24sedam, u kojoj je govorio o studentskim protestima i svom pogledu na situaciju:
„Te naše studentske proteste i ove studentske proteste na kraju krajeva, posmatram kao jedan prostor gde neki naraštaji, nova generacija, iz mladalaštva, dečaštva, iz devojaštva, treba da uđu u fazu očovečenja. U tom smislu razumem proteste. Ne razumem određene zahteve koji nisu etičke prirode već zadiru u sferu politike i parlamentarnih odluka. Sistem posrće i jeziva tragedija to potvrđuje.“
Govoreći o sopstvenom odnosu prema studentima, dodao je:
„Ne podržavati studente u očinskom smislu bi značilo da ne podržavam svoje troje dece koja su studenti. U isto vreme brinem i želim da smo svi zajedno pošteđeni svake manipulacije koje je na pretek. Uz osećanje ogromne odgovornosti za javno izrečenu reč i punom svešću o tome razmišljam da su i vlast i studenti na pozicijama nekakve bizarne opijenosti svojim uspehom i značajem koji imaju u ovim danima koji nam dolaze.“
Govoreći o komunikaciji između suprotstavljenih strana, Jezdić je izjavio:
„I jedni i drugi sa visine komuniciraju i igraju onu stereotipnu, za sada samo, melodramsku filmsku scenu gde dete zaključano u toaletu preti da će da aktivira bombu i da izvrši devastaciju svega, a roditelj u alkoholisanom stanju se ceri ispred vrata i preti ‘ne smeš, slab si’ ili ‘hajde pucaj, pucaj!’“
„Vanredno stanje nam ne gine“
Na konstataciju da deluje kao da dogovor nije na vidiku, Jezdić je rekao:
„Vanredno stanje nam ne gine u najboljem slučaju. Posle ovakve porodične sramote sleduje nam, verujem. I to mi se ne dopada, da ćemo porodičnu terapiju da dobijemo od stranih stručnjaka i tutora, budući da u svojoj zaslepljenosti nismo u stanju da brinemo o svojoj kući i porodici, svom nasleđu i imetku, ali neka i tako bude, samo niko neka ne strada.“
„Ni jedni ni drugi nisu Srbija koja nam je potrebna. Samo da verujem i da se nadam da među nama ima odvažnih, čestitih i hrabrih Srba koji će reći posvađanima dosta je bilo, ni jedni ni drugi niste dobri građani, ‘ajde sad ono što nikad nismo probali, a što jeste znamenje i u himni i na grbu i u Ustavu, na kraju krajeva, ima li nas, kad se prebrojimo sposobnih za slogu. Dakle, svi da prihvatimo struku, zakon zemaljski i nebeski, pa na kolektivnu porodičnu terapiju, trajnog izlečenja i imunizacije od svake vrste manipulacije.“
„Svima su ruke krvave“
Na pitanje da li nas sve to može odvesti u situaciju poput one iz filma Tamna je noć, Jezdić je odgovorio:
„Upravo tako. Tamo smo imali haos, a ovde imamo slogan ‘ruke su vam krvave’, gde smo već presudili pojedincima. Nama su svima ruke krvave, kome ruke nisu krvave…“
Dodao je i da je to vrlo agresivan slogan, a zatim objasnio da sve govori iz ličnog iskustva:
„Ovo govorim kao neko ko je sve to prošao i doživeo lično i veliko razočaranje zbog epiloga tih protesta. Naravno, ima i ljudi koji su profesori sada, a bili su deo tih protesta. Vrlo umno misle, dobro postupaju i dobro rasuđuju. Ne bih da ih imenujem, ali moguće sve ovo što sam rekao, da je rečeno sa pozicije mojih izneverenih očekivanja.“
Protesti kao generacijski jaz
Govoreći o suštini problema, Jezdić je ukazao na jaz između generacija:
„Kao pedesetdvogodišnjak ove studenske proteste ne posmatram samo kao ideološki ili kao politički jaz, nego kao generacijski jaz, čist generacijski jaz. To je evidentno generacijski jaz, to više nije stvar politike. Generacije koje sada stasavaju su vajber generacije koje su odmalena bile upućene na perfidnu vještinu današnjice koja se zove ‘pi-ar’. Iz ‘pi-ara’ smo mi ovde dobili mreže i na tim mrežama imamo profile koji su u mnogo čemu ono što zamišljamo da jesmo.“
„Svi na obe strane, imaju profile i lišeni su žive reči, živog iskustva. To je potpuno virtuelno zbivanje i prebrojavanje mimo svake moje logike. Ja verujem u reč i živim za svoju reč. Sve svoje snage usmeravam ka tome da održim svoju reč. Ovde, između dve sukobljene strane, više ne pada ni reč. Nema reči. Sada su ti ljudi nenormalno vešti postali da kažu šta treba da kažu, a da to ne izgovore. Isto tako da ne kažu, što neće da kažu, a da uprkos tome izgovore.“
Dodaje da roditelji više ne znaju kako da se obrate svojoj deci, a deca ne žele da ih čuju:
„Roditelji i moja generacija ne znaju kako da im priđu, a ovima do toga nije ni stalo i ne daju da im se priđe. Svi sada treba da iskoristimo trenutak da studentima ponudimo najbolje od sebe sa verom da su oni uistinu budućnost i uzdanica, a ni oni da ne zaborave da smo mi njihovi roditelji. Naravno, ja mislim da je sistem kriv za taj propust koji je odneo petnaest života. Taj sistem naprosto mora da postane drugačiji, ali ne bih da se taj sistem menja crvenom rukavicom i da se stvari tako generalizuju i presuđuju.“
„E, nosite se i jedni i drugi“
Govoreći o društvenoj polarizaciji, glumac zaključuje:
„Postoji autoritativan režim, a odjednom imamo i drugu stranu koja, identičnim principom vođena, traži od nas podršku i odjednom smo prinuđeni svi da se izjašnjavamo i prisiljavaju nas na nekakav referendumski koncept ‘za ili protiv’ iliti ‘ko misli drugačije nije naš’. E, nosite se i jedni i drugi. A siguran sam da nas je najviše koji hoće stabilnost i razumevanje. Ovo je u osnovi svojoj generacijski jaz. Studenti su siti jer se hrane svojom mladošću, silinom i prirodom karakterističnom za njihov uzrast, a ovi drugi, opet, siti i nabrekli od svoje vlasti, hoće da i dalje taj isti princip sprovode. Srpski porodično-familijarni stereotip. Mislim da se moraju dogovoriti. Ne zanemarivati odgovornost i trenutak i ozbiljno promišljati ‘a šta sutra?’“, zaključio je Jezdić.
Izvor: nova.rs
