Nemanja Ilić jedan je od retkih koji su pukom srećom preživeli masakr Uroša Blažića (21) u selima kod Mladenovca. Međutim, mladić je tom prilikom teško ranjen, a posledice oseća još uvek. Na prethodnom suđenju trebalo je da bude saslušan, ali je izostao zbog lošeg zdravstvenog stanja. Danas je na suđenje u Specijalnom sudu u Beogradu dovezen sanitetom Hitne pomoći iz Smedereva, a njegov iskaz potresao je prisutne u sudnici.
Nemanja Ilić prvi je pristupio sudskoj govornici i započeo svedočenje rekavši da okrivljene poznaje iz viđenja, a zatim se prisetio kobnog dana.
„Tog kobnog dana negde oko 17 časova pozvali su me Andrijana Mitrović i Anđela Stevanović da ih odvezem do Dubone. Pošto sam pomagao ocu, rekao sam im da ću ih odvesti ako završim. Čuo sam se sa Petrom Mitrovićem pitao me da li želim da odem na Ravni gaj, da sačekamo Đurđevdanski uranak. Otišao sam tamo, bila je mala vatra i pošto je jedna stolica bila prazna kod spomenika, seo sam na nju, pričali smo družili smo se“, započeo je ranjeni mladić svoje svedočenje.
Kako dalje objašnjava Ilić, odjednom je nešto počelo da puca, pa je stavio ruku preko očiju misleći da su petarde.
„Kada sam shvatio da nisu, ustao sam sa stolice, video sam osobu kako drži pušku i puca ka nama. Pao sam, ne znam zašto, stavio sam ruku preko glave. Čuo sam drugare kako zapomažu, kako viču „Upomoć!“. Rekao sam Nemanji: „Tiho, tiho.“ Kada sam čuo da su se vrata zatvorila i da automobil odlazi, pokušao sam da ustanem, osetio sam jak bol i tada sam video da krvarim. Uzeo sam telefon iz džepa i pozvao sam oca, objasnio sam mu šta se dogodilo. Čuo sam neke roditelje kako traže svoju decu, moj otac i stric su stigli baš brzo“, priseća se Nemanja kobnog dana koji je svima promenio živote.
Dodaje i da nisu mogli da čekaju Hitnu pomoć, te da se zajedno sa ocem uputio do bolnice.
„Preneli su me do auta, jer nisam mogao da hodam. Otac me je odvezao do bolnice, gde su mi sanirali rane, a zatim su me prebacili u drugu bolnicu. Ja Blažića znam samo iz viđenja, kada prođe motorom. Nije mi poznato da je neko bio u sukobu sa njim. On je pucao rafalno. Čuo sam dva puta rafalnu paljbu, ali nisam video. Zvonilo mi je u ušima, nisam čuo ništa“, navodi Ilić.
Teško ranjeni mladić dodaje da mu je spavanje vrlo otežano i da od tog dana nije mogao da zaspi zbog strahova koji i dalje traju.
„Imam bolove, hodanje mi je otežano, ne mogu da sedim, samo da stojim ili ležim. Strah me kada čujem da autom prolazi pored kuće, kada čujem škripu guma. Najveći strah imam od toga šta će biti za 20 godina“, zaključuje Nemanja Ilić.
Izvor: nova.rs
