Ne kažu ljudi uzalud da je život jedan krug i da na kraju svi završe tačno tamo gde pripadaju. Tako je i Dragoljub, koji je još kao dete, zbog neveselih životnih okolnosti, dospeo u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, poznatiji kao „Zvečanska“.
Godinama kasnije, nakon školovanja i sazrevanja, ovom mladiću iz Mladenovca ispunila se najveća želja – da se vrati tamo gde je proveo detinjstvo i tinejdžerske dane. Sada, kao socijalni radnik, pomaže „domcima“, baš kao što su nekada dobri ljudi pomagali njemu da izraste u ispravnu, zdravu i srećnu osobu. Dete iz „Zvečanske“ danas radi sa decom iz „Zvečanske“ – i ovo je njegova dirljiva priča.
Odrastanje u domu
„Došao sam u ‘Zvečansku’ 1989. godine nakon osam godina života sa majkom i ocem. Međutim, Centar za socijalni rad je odlučio da je u mom interesu kao deteta bolje i sigurnije da odrastam u domu nego da ostanem kod kuće sa ocem koji je tada bio alkoholičar i bez posla. U domu sam bio do 2006. godine“, priča za Telegraf Dragoljub Mihailović.
Sećanja na to vreme u njemu bude lepe emocije.
„Kada sve saberem i oduzmem, mogu slobodno reći da sam srećan što sam odrastao u domu. Imao sam sigurnu negu i detinjstvo bez briga. U domu sam imao sve ono što kod kuće nisam. Najsrećniji trenutak mi je bio kada sam počeo da treniram fudbal, a najtužniji kada je moja sestra izašla iz doma i prešla da živi kod majke“, priznaje on.
Njegov život u domu, kada je reč o socijalizaciji, nije se mnogo razlikovao od života vršnjaka koji su odrastali u porodicama. Naprotiv, stekao je mnogo prijatelja i ta prijateljstva traju i danas.
„Imamo čak i svoju grupu na društvenoj mreži i unazad nekoliko godina organizujemo paketiće za novogodišnje praznike. Imamo u planu i otvaranje udruženja, ali polako, ima vremena za to“, nagoveštava Mihailović.
Izlazak iz doma i povratak kao vaspitač
Detinjstvo u „Zvečanskoj“ obuhvatilo je i osnovnu i srednju školu, ali Dragoljub je nakon završetka školovanja prvo morao da se pobrine za materijalnu sigurnost pre nego što je mogao da nastavi obrazovanje.
„Izašao sam iz doma sposoban i spreman za samostalan život, ali sam emotivno bio malo skrhan jer sam morao da izađem iz zone komfora. Veliki problem mi je bio da pronađem stan, ali tada mi je u pomoć pritekao drugar sa fudbala, Srđan Janković, koji me je pozvao kod sebe u stan, gde sam ostao pet godina. Tek nekoliko godina nakon izlaska iz doma upisao sam fakultet“, kaže on.
Upravo ga je to obrazovanje na kraju vratilo u „Zvečansku“, ali ovog puta u potpuno drugačijoj ulozi.
„Ostao sam u kontaktu sa nekoliko zaposlenih u ‘Zvečanskoj’, a jedan od njih je i direktor, koji je pratio moj razvoj – osnovno, srednje i akademsko obrazovanje. Zato je nekako bilo prirodno da dobijem poziv ustanove u kojoj sam odrastao. Posle toliko godina provedenih kao korisnik, došao je trenutak da preuzmem ulogu vaspitača, koju sam najviše želeo“, emotivno priznaje Dragoljub.
Novi početak na starom mestu
Deca i omladina koja danas borave u domu njegovu priču doživljavaju s mnogo pozitivnih emocija.
„Imamo sjajnu komunikaciju i veliko uzajamno poštovanje“, kaže on.
Trenutak kada je ponovo zakoračio u „Zvečansku“ bio je izuzetno dirljiv.
„Lep je osećaj kada dođeš tamo gde nekako i pripadaš, ali ovog puta u ulozi gde moraš biti mnogo odgovorniji i posvećeniji nego kao korisnik. Kao korisnik bijem svoju bitku, a kao vaspitač zajednički bijemo bitke korisnika od početka do kraja boravka, a nekada i dalje, kada korisnik izađe iz ustanove. Baš kao što sam ja ostao u kontaktu sa vaspitačima, tako sada korisnici ostaju u kontaktu sa mnom“, priča Mihailović.
Sudbina mu je priredila još jedno simbolično iznenađenje – danas radi u grupi sa vaspitačicom koja je nekada bila njegov vaspitač.
„Upijam dosta toga od nje jer ima veliko iskustvo“, priznaje on.
Kao neko ko je uspešno stao na svoje noge nakon izlaska iz „Zvečanske“, školovao se i pronašao ispunjujući i human posao, Dragoljub poručuje deci i omladini koja su sada na njegovom nekadašnjem mestu:
„Trudite se i iskoristite sve ono što dom može da vam pruži. Radite na sebi kako biste lakše i bezbolnije koračali kroz život.“
Njegova porodična situacija se vremenom promenila – otac mu je preminuo pre 20 godina, a majka se preudala. Ipak, i dalje održavaju kontakt i povremeno se posećuju.
Ono što je u njegovom životu, međutim, postalo konstanta jeste „Zvečanska“. Mesto koje kod mnogih ljudi budi tugu i jezu, za njega je bilo topli dom. Tamo je osetio ljubav, brigu i posvećenost, dobio temelje za život, vaspitanje i obrazovanje.
Ali najvažnije od svega – to mesto ga je naučilo empatiji i podstaklo da danas bude tu za mlade ljude koji prolaze kroz iste izazove. Od „Zvečanske“ do „Zvečanske“… život je zaista čudo!
Izvor: telegraf.rs
