Obeležava se deset godina od helikopterske nesreće u kojoj je, pri sletanju u Surčin, stradalo sedam osoba dok su prevozili bolesnu bebu staru pet dana.
Vazduhoplovni zastavnik u penziji, Saša Jovanović, prijatelj pilota Omera Mehića i poginulih kolega, ističe da poslednjih pet godina pripadnici jedinice odlaze na mesto tragedije kako bi odali počast.
„Smatramo to dugom prema njima, da se ne zaboravi. Pre pet godina primetili smo da taj slučaj polako pada u zaborav, i to namerno. Svake godine nas je sve više. Ove godine prvi put će nam se pridružiti i jedan od članova porodice poginulih kolega, vojni veterani, naša braća padobranci, beogradski bajkeri, delegacije mnogih udruženja, a dolaze i studenti i srednjoškolci iz Beograda – u kolonama, da se poklone herojima“, kaže on.
Naglašava da svake godine izlaze sa istim ciljem – da tragedija ne padne u zaborav.
„Naše kolege ne mogu da se bore za sebe, mi nastavljamo borbu u njihovo ime, ali i u ime cele nacije. Istina je samo jedna – zataškana je, sklonjena u stranu, pokušavaju da je zaborave. Mi smo tu da ne dozvolimo da se to dogodi, da istina ostane i da se jednog dana objavi. Svake godine se pitamo šta to čekamo – čekamo bolja vremena. Možda dolaze posle 15. marta, možda za mesec dana, šest meseci, godinu. Imamo strpljenja, borimo se, i na kraju ćemo pobediti“, kaže.
Podseća da spomenik još uvek ne postoji.
„Vlast je pokazala nezainteresovanost za ovaj slučaj, ne žele da pričamo o tome. Čak i kada bismo postavili spomenik, verujem da bi bio uklonjen istog dana jer nema dozvolu. I za to čekamo bolja vremena, ali spremni smo da ga postavimo čim ona dođu“, dodaje on.
Ističe da je helikopter „postao simbol kako ne vlast, već političari gledaju na vojnike Srbije, na heroje i na ljude koji čine dobro – samo su spremni da ih iskoriste i odbace“.
„Delovi helikoptera skupljeni su i odvezeni na aerodrom u Batajnici, a zatim prebačeni u vojni otpad u Temerinu. To je nesmotrena i sramotna odluka. U svakoj normalnoj vojsci i državi, ti delovi bi završili u vojnom muzeju, ispred jedinice ili na mestu pada, a ne na otpadu. Ima, ipak, dobrih ljudi koji su nas pozvali istog dana, kako bismo sačuvali rep helikoptera sa državnom zastavom i serijskim brojem. Taj deo trenutno je sklonjen, ali će jednog dana, kada dođu bolja vremena, biti vraćen tamo gde mu je mesto“, kaže.
Govorio je i o studentima, naglašavajući da su oni „deca koja su svih ovih godina gledala šta se dešava“.
„Nemo su slušali dok su gledali u mobilne telefone, ali su slušali. To su mudra, pametna deca koja uče i žele bolji život. Ako smo se mi navikli, oni ne žele da se mire s tim. Ne žele da odlaze iz zemlje, žele bolji život ovde – u Beogradu, Novom Sadu, Nišu… I ja to podržavam“, kaže.
Dodaje da dolazi iz treće generacije vojnika u svojoj porodici i da je „30 godina leteo za ovaj narod“.
„Više od pet godina proveo sam na ratištima, borac sam prve kategorije po merilima ove države. Na ratištima smo se trudili da izvršimo zadatke, ali i da ostanemo ljudi. Najviše se ponosim ne medaljama, već time što sam sve vojnike vratio kući – to mi je najveće priznanje“, naglašava.
Osvrnuo se i na prisustvo penzionisanih članova JSO u kampu kod Pionirskog parka.
„Oduvek je postojala grupa koja je radila loše stvari. Sve što je loše prikazano dolazi od tih ljudi. Mislili smo da su se posle dvehiljaditih povukli, ali vidimo da su se vratili i da veruju da mogu ponovo da rade ono što su radili devedesetih. Vojni veterani im to neće dozvoliti“, zaključuje on.
Izvor: n1info.rs
