Nakon prolaska Novaka Đokovića u polufinale Australijan Opena, na tamošnjem poznatom portalu osvanuo je još jedan u nizu sramnih tekstova o Srbinu. Pred vama je veći deo teksta komentatora Sema Klenča na australijskom portalu News.Com.Au u prevodu ispod. I, budite sigurni, ovde je „svaka slučajnost isključena“.
– Đoković je u tenisu ostvario sve, prevazišao sve najveće rivale – ali nešto ga i dalje zaobilazi, i uvek će
Jednom kada se Novak Đoković povuče – oko svoje 57. godine (pod uslovom da njegova nadčovečanska kolena i pluća postanu nalik onima običnog smrtnika), neće mi nedostajati, ni najmanje. Pokušavao sam da shvatim zašto.
Ovaj momak je bez sumnje najbolji teniser svih vremena, mogao je da se povuče pre 3 godine i da samo po broju osvojenih slemova okončamo debate. To što radi sa reketom ponekad krši zakone fizike i vara čula. Eto, sa 37. Godina je pobedio Alkaraza u 4 seta i održao aktuelnim san o osvajanju 11 titule u Melburnu I 25. Slema.
Trebalo bi da se osećate još uvek privilegovano da posmatrate nekog ko poseduje takav zapanjujući talenat. Novakove preostale sezone bi trebalo da nam se čine dragocenim. Zbog čega onda njegovi nastupi na terenu izazivaju sličnu emotivnu reakciju nalik vađenju sudova iz mašine za pranje?
Ovo nema veze sa osećanjem pripadnosti, iako mi je bilo krivo kada je Nadal krenuo da krnji Federera, smatrao da nije fer da nečija dominacija na jednoj podlozi ima toliku važnost – bukvalno kao da je prevara. I pored toga, iskreno mi nedostaje Nadal, sa njegovim navikama, bubicama; prizor bombastičnog forhenda i trzaja reketom. Ma koliko mi to tada smetalo, prijalo mi je da posmatram Federerovu nekonsistentnu eleganciju, Nadalovu brutalnu odlučnost – ali ne I Đokovićevu metronomsku savršenost.
2006. godine Dejvid Foster Valas je napisao po mom mišljenju najbolji tekst o sportu, naslovljen “Rodžer Federer kao religijsko iskustvo”. Ovo je bilo na vrhuncu njegove vladavine tenisom, pre nego što su ga Nadal i Đoković pretekli, poredivši ga tada i sa Majklom Džordanom, Muhamedom Alijem… Zaista kao da nešto postoji, kvazi-religiozno, dok posmatrate ta čuda prirode u njihovoj tečnoj akciji, kao da su na drugom nivou evolucije u odnosu na sve nas.
Đokovićevi uspesi pripadaju istoj diskusiji, ali iskustvo posmatranja njega – ne. On ima izuzetne vrline, statističke rekorde koje ih potvrđuju – ali, i pored toga, on je nekako običan, dosadan?
Ako je bekhend Žastin Enan poezija, Novakov je osnovna, nemaštovita proza. Isto možete reći za sve njegove udarce, njegovo kretanje na terenu, njegov servis i bespoštedan način na koji melje svoje protivnike. Sve to je izluđujuće efikasno i efektno, ali nije veoma interesantno.
Ovo ne znači da je loš teniser, naravno. Niko na ovoj planeti nije bio bolji u tome od Đokovića, ali njegova igra je trijumf funkcije nad formom – i to uskraćuje tenis pripadajuće čarolije. Federerov tenis je bio vanzemaljski, Nadalov nezaustavljiv – a gledajući Novakov tenis imate utisak da gledate preko ramena surovog investicionog bankara koji slaže tabele. Tabele su mu sjajne, korisne da se zaradi brdo para – ali nisu zabavne.
Čak i kada je gubio Federer je činio puno toga što je moglo da vas oduševi. Sa druge strane, možete da gledate Novaka kako satima vežba svoj tip savršenosti, odigrava neverovatne udarce bez grešaka. Klimate potvrdno glavom, aplaudirate, saglasni ste da je to impresivno. Ako ste Srbin, navijaćete – ili ako ste neko čiji ukus nije baš istančan. I pored toga, nećete ostati bez daha, ništa što Volas opisuje u njegovim tekstovima nećete doživeti gledajući njega.
Njegova ličnost takođe nije od pomoći. On je Eron Rodžers tenisa – ponekad genijalan, ponekad provokativan, uvek emitujući čudne stavove. On je anti-vakser, kao što smo otkrili tokom Korone. Veruje u “isceljujuću vodicu”. Poslednje na njegovom repertoaru je magnetski “energetski disk” koji pomaže kod upale stomaka.
Ono što želim da kažem je – on je čudak.
Đoković je svakako artikulisan i dovoljno uviđajan kako bi njegovi komentari posle mečeva zvučali tradicionalno prihvatljivo – uz šta su njegovi intervjui takođe odlični (najbolji deo njegovg PR repertoara), ali vam se ipak čini da on više pripada sceni “bratskih podkasta”, družeći se sa Džoom Roganom i Robertom Kenedijem dok šire čudne zdravstvene teorije.
Uz to, voli da gunđa sebi u bradu između poena, ludački gleda put njegovih trenera, provocira nenaklonjenu publiku – kao da uživa u ulozi negativnog strip-junaka. Takođe ima sklonost da ćopa ili napravi bolni izraz lica kada tok meča krene da ide u korist protivnika, a da pritom i dalje uspeva da sprinta i kliže na sve strane kao svako normalno ljudsko biće koje se ikada bavilo tenisom.
Ništa od ovih karakteristika mu neće doneti puno simpatija od običnog ljubitelja tenisa. Zbog toga se nalazimo u neugodnoj situaciji: Đoković je prevagnuo u rivalitetu Velike trojke, pomračio Federera i Nadala, ali je mnogo manje voljen nego oni. Njegove redovne pobede postale su – dosadne. A sada – dostigavši vrhunac u njegovom sportu – postaje prepreka njegovom uspehu.
U godinama na zalasku karijere sportskog velikana, često bismo želeli da potraje još neku godinu, bojeći se momenta kada će se konačno i neizbežno povući. Voleli bismo da negira starost i odloži kraj barem još malo.
U ovom slučaju, stvari su potpuno drugačije. Malo nam je dosta Đokovića, zar ne? I kada napokon ode i prepusti teren mlađim i zanimljivijim zvezdama, tenis će utoliko biti bogatiji.
Izvor: kurir.rs
