S vremena na vreme u medijima izađe poneka priča o krađi beba u ondašnjoj Jugoslaviji, i pre svega Srbiji, koja nas iznova potrese jer je više onih tužnih i šokantnih nego srećnih. Svaka priča gde se roditelji posle 30-40 godina sretnu sa svojim detetom ukradenim još u porodilištu, ostalima budi nadu da će i oni dočekati taj dan.
Takvih priča u Srbiji ima mnogo. Nekada nije reč o jednom detetu, nego i o blizancima pa čak i trojkama bez kojih su majke, kako same tvrde, ostale verujući da ništa od onog što su im babice rekle nije istina i da su njihova deca živa i zdrava u ko zna gde.
Jedna od priča koja je pre neku godinu šokirala domaću javnost jeste ispovest bivše stjuardese Jata Milice Luković. Njena priča ostavila je ljude bez reči. Ona je pre nekoliko godina u emisiji Posle ručka na TV Hepi ispričala da je u periodu od 1972. do 1989. godine u avionima primećivala razne stvari koje joj u to vreme bile sumnjive.
“Ja sam počela da letim 1972. godine, a za Ameriku u periodu od 1974. do 1979. godine. Posle gostovanja gospodina Marka Ivića u vašoj emisiji, kao i razgovora sa Anom Pejić, meni kao da se srušio neki zid i videla sam slike od kojih nisam imala mira. Svi mi koji smo u tom periodu radili kao stjuardese smo videli nešto što je nama tada bilo normalno ali iz ove perspektive nije”, započela je bivša stjuardesa i dodala:
“Avionima su letele bebe za Ameriku i pratile su ih neke žene koje od nas nisu ništa tražile. Te žene su išle same, bez supruga, a supervizori sa aerodroma su nam govorili “opet imamo one Rumunke”, kako su ih oslovljavali. Jednom prilikom sam videla četiri žene sa četiri bebe”, započela je svoju ispovest Milica Luković.
Stjuardesa je detaljno opisala šta je sve videla na letovima do Amerike…
“Putnička kabina je tako koncipirana da do prozora imate dva sedišta, na sredini četiri. Na pregradnom zidu ispred sedišta postoji mogućnost kačenja korpe za bebu. To su bile male bebe koje nikada nisu plakale, dok su žene koje su ih nosile samo ćutale i nikada im ništa nije trebalo. Letovi su trajali 30 do 40 minuta do Zagreba, gde je bilo međusletanje, a onda devet sati do Amerike i za tih devet sati bebe u korpama nikada nisu plakale. Stjuardese su radile svoj posao profesionalno. Bračni parovi sa naših prostora koji su leteli su obično imali zahteve poput toga da im donesemo vrelu vodu ili novu flašicu, dok kod “Rumunki” toga nije bilo”.
Čak ni ta deca nisu pravila nered i samo su spavala mirno u korpama. To nisu bile prave korpe, više kao kutije za cipele sa obodom i poklopcem da dete ne ispadne – šokirala je tada javnost bivša stjuardesa Milica Luković.
Izvor: espreso.co.rs
