U Prizrenu Srbi uglavnom rade pri crkvi i samo jedan u opštini kao zvaničnik za srpska pitanja u kancelariji za zajednice. Bezbednost i posao su najčešća objašnjenja roditelja koji žive u gradu na Bistrici i zato im se i deca ne vraćaju, ali i tu međutim ima nevelikih pomaka.
“Ovde sam došao pre nekih godinu dana u nadi da nađem neki posao i našao sam jedan posao kod prijatelja – servisiranje motora. Radim kod njega zbog novca, pošto gore posla na Brezovici nije bilo. Nadao sam se da ću ovde naći i našao sam. Radim i nemam nikakvih problema, sve je potpuno normalno. Posla uvek ima, motori se servisiraju”, započeo je Srbin svoju neobičnu priču.
U naselju u kom radi brzo su ga svi zavoleli i jako lepo prihvatili.
“Mnogo me poštuju, kao da sam tu živeo i ranije, ne gledaju me kao Srbina, kao manjinu, nego kao da sam njihov čovek. Tu gde ja radim ima Albanaca, Turaka, Goranaca, svih nacija još samo sam ja falio da budemo svi kompletni. Nema nikakvih problema”, kaže Srbin.
Osim osnovnih reči za sporazumevanje, slabo govori albanski, ali to mu nije prepreka da ostvari dobru komunikaciju sa mušterijama i komšijama.
“Baš nije nikakav problem, pričaju sa mnom pomalo na albanskom, a ponekad neko zna bošnjački, srpski. Većina zna da sam Srbin, i niko mi nikad nije rekao ‘Zašto si došao ovde’, to još nisam čuo.”
Iako je i kao dete živeo u Potkaljaji u Prizrenu, naselju tesnih ulica i najnepristupačnijem delu grada, zavoleo je motore, a potom je naučio i da ih popravlja.
“Sam sam popravljao, preuređivao, uvek sam nešto čačkao kod motora. Ušao sam u radionicu kod Albanca, on me sam pozvao. Rekao da dođem ako hoću da radim. Naučio sam dosta toga o motorima”, priseća se Srbin kako je počela saradnja sa Albancem.
Kako kaže dosta je razmišljao da li da se vrati u Prizren.
“Iskreno pre nego što sam došao ovde plašio sam se u startu pošto sam Srbin i mlađa generacija. Ali kad sam došao sasvim je druga priča bila, nije to kao što ljudi pričaju, što se prikazuje. Ovde mogu Srbi da dođu, da prošetaju gradom, da ostanu da žive ako žele. Kad bi rekao neko da je ovaj Srbin, niko ga ne bi drugačije gledao. Zvali bi ga da propričaju, da posede. Većina mojih poznanika je u čudu, nije im jasno kako ja mogu da živim ovde. Prvo pitanje je: Je l’ imaš problema. Ja kažem, nemam ljudi problema, dođite pa ćete videti”, zaključuje Srbin.
Izvor: mondo.rs
