Predlog ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića da se trajanje školskih časova u osnovnim školama skrati sa 45 na 30 minuta izazvao je oprečne reakcije u javnosti. Tema je otvorila raspravu o kvalitetu nastave, pažnji učenika i opštem stanju u obrazovnom sistemu Srbije.
Učitelj i pisac za decu koji ima skoro četiri decenije iskustva u radu sa đacima, Dušan Pejčić, smatra da skraćivanje časova nije pravo rešenje, iako se slaže sa ocenom da današnja deca imaju kraću pažnju nego ranije.
Kako smatra Pejčić, čas od 30 minuta ne bi omogućio kvalitetnu obradu novog gradiva. U tako kratkom vremenu, nastava bi se svela na suvoparno prenošenje informacija, bez prostora i vremena za dodatna objašnjenja, pitanja, vežbanje i individualni rad sa učenicima kojima je potrebna dodatna podrška.
Problem nije u trajanju časa, već u organizaciji nastave
Prema mišljenju učitelja, dužina časa sama po sebi nije presudna. Čas može da traje i duže od 45 minuta pod uslovom da je dobro osmišljen i ako su učenici aktivno uključeni i animirani kroz razne i zanimljive aktivnosti.
Međutim, učitelj ukazuje na jedan od glavnih problema današnjeg školstva – preobiman nastavni plan i program. Gradivo se smenjuje velikom brzinom, a nastavnici su pod pritiskom da ispune sve predviđene obaveze. Sve to ostavlja malo prostora za utvrđivanje znanja, vežbanje i praktičan rad. Takvo okruženje, prema mišljenju učitelja, stvara stres i kod učenika i kod nastavnika, ali i nezadovoljstvo roditelja.
Manje predmeta, više funkcionalnog znanja
Kao jedno od rešenja, učitelj Pejčić predlaže smanjenje broja predmeta u nižim razredima osnovne škole. Mišljenja je da bi fokus trebalo staviti na osnovne predmete: maternji jezik, matematiku, strani jezik, umetnost, fizičko vaspitanje i domaćinstvo, dok bi se ostali sadržaji povezivali interdisciplinarno.
Posebno ističe koliko bi značajan bio povratak predmeta „Domaćinstvo“, koji pamte oni koji su se školovali 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Kroz ovaj predmet deca bi naučila osnovne životne veštine – od lične higijene i zdrave ishrane, do bezbednosti, ekologije i osnovnih ekonomskih znanja. Cilj takvog predmeta bio bi da decu osposobi za samostalan i odgovoran život. Ono što svi primećujemo je da su današnja deca okrenuta modernim tehnologijama – uspešno koriste moderne aplikacije ali većina njih ne ume da veže pertle.
Bez digitalnih uređaja u ranom uzrastu
Još jedan važan predlog tiče se ograničavanja upotrebe digitalnih uređaja u nastavi do šestog razreda. Pejčić smatra da su olovka, papir, knjiga i fizička aktivnost ključni za razvoj pažnje, motorike i intelektualnih sposobnosti kod dece u ranijem uzrastu.
Kako kaže učitelj, preterano korišćenje mobilnih telefona i tableta kod mlađeg uzrasta može dovesti do smanjene koncentracije, slabije socijalizacije i manjka fizičke aktivnosti, što dugoročno utiče na celokupan razvoj deteta.
Svedoci smo da današnja deca imaju problema sa vidom, motorikom, kičmom, što je sve posledica dugog sedenja uz ekrane digitalnih uređaja. Takođe, prekomerna upotreba telefona se odrazila i na govorne i socijalne sposobnosti, pa im je rečnik štur zbog sve manje čitanja knjiga, a druženje se svodi na proslave rođendana i povremene izlaske.
Fizičko vaspitanje i ulaganje u nastavnike
Pejčić se zalaže i za to da fizičko vaspitanje bude zastupljeno svakog dana u školama. Ovo je izuzetno važno za fizički i mentalni razvoj dece u ranom uzrastu. Takođe, učitelj smatra da država treba da preuzme veću odgovornost u finansiranju sportskih aktivnosti za decu. Time bi sport bio dostupniji većem broju dece. Mišljenja je da je zdrava nacija rezultat sistemskog ulaganja u fizičko i mentalno zdravlje mladih.
Osim toga, učitelj Pejčić naglašava da je neophodno poboljšati status učitelja i nastavnika. To bi se moglo učiniti kroz veće plate, ali i kroz smanjenje administrativnih opterećenja. Prema njegovom mišljenju, nastavničko zanimanje mora ponovo postati poželjno i cenjeno, što trenutno nažalost nije slučaj, pa je sve manje kvalitetnog nastavnog kadra.
Obrazovanje kao dugoročna investicija
Pejčić za kraj poručuje da ulaganje u decu nikada nije trošak, već pametna investicija čiji se rezultati vide tek nakon mnogo godina, kada ta deca izrastu u odgovorne i obrazovane ljude.
Inače, predlog da se školski časovi u Srbiji skrate na 30 minuta najpre je dao predsednik Aleksandar Vučić, a ministar prosvete se složio sa time, rekavši da to “nije rđava ideja”, koja bi se mogla razmotriti. Uoči početka drugog polugođa ministar Dejan Vuk Stanković opet je govorio o skraćenju časova koje bi se moglo uvesti kao pilot projekat, ali njegov predlog još uvek nije zaživeo u školama.
Učenici i nastavnici uglavnom nemaju dobro iskustvo sa skraćenim časovima. Ovom obliku nastave u Srbiji se pribegava u posebnim slučajevima (za vreme pandemije, u slučajevima kada nema dovoljno ogreva i slično).
Rasprava o skraćivanju školskih časova dokaz je da se problemi u obrazovanju ne mogu rešavati jednostavnim i ishitrenim merama. Kvalitet nastave ne zavisi samo od trajanja časa, već od sadržaja, načina rada i uslova u kojima đaci pohađaju nastavu. Iskustva učitelja koji imaju višedecenijsko iskustvo ukazuju da je potrebna kvalitetna reforma obrazovnog sistema u Srbiji, u kojoj će u fokusu biti potrebe dece, a ne administrativna rešenja. Ulaganje u obrazovanje, kako u programe, tako i u nastavnike i decu, predstavlja ulaganje u budućnost društva u celini.
Izvor: N1 Srbija, intervju sa učiteljem i piscem Dušanom Pejčićem
