Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas proslavljaju Svetog Savu.
Sveti Sava se obeležava kao zaštitnik škole, učitelja i đaka. Rođen je 1169. godine u Rasu kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, i dobio ime Rastko.
Detinjstvo i mladost Svetog Save
Malog Rastka vaspitavali su i podučavali najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je izuzetno bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše. Međutim, Rastka nije mnogo zanimao materijalni svet i vlast, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote i neprolazne vrednosti. Voleo je da čita knjige.
U vreme Rastkove mladosti, kada su ga savetnici i učitelji uveliko spremali za budućeg vladara, na dvoru njegovog oca Nemanje boravili su svetogorski monasi. Među njima je bio i jedan Rus koji je ostavio značajan trag u Rastkovom duhovnom životu. Sedamnaestogodišnji plemić satima je čitao žitija svetitelja, razmišljao i diskutovao o njima sa monasima.
Zamonašenje
Oduševljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će potpuno promeniti njegov, ali kasnije i život njegove porodice i na kraju sudbinu Srbije – rešio je da ode u ovu monašku državu. Pošto nije mogao da računa da će ga roditelji podržati u toj odluci, rešio je da pobegne s monasima na Svetu goru i tamo se zamonaši.
Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah je poslao svoje ljude da tragaju za najmlađim naslednikom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se sutradan vratiti u dvor. Ali, legenda kaže da su se svetogorski monasi, na Rastkov predlog, poslužili malim lukavstvom – spremili su bogatu trpezu i vino, pa su gonioci nakon obimne večere zaspali. Za to vreme, mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ Rastko se zamonašio i uzeo ime Sava.
Tako je Sava ostao u manastiru, gde se usrdno molio, učio i služio. Nakon kraćeg vremenskog perioda, prešao je u grčki manastir Vatoped, takođe na Svetoj gori, gde je nastavio da živi strogim monaškim životom. Za to vreme u Srbiji, posle prvog naleta očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom odlukom da se zamonaši. Često mu je slao novac, kako bi mu u manastiru bilo udobnije, ali Sava je sve delio siromasima ili pomagao svetogorskim manastirima.
Dok je Sava na Atosu živeo mirnim monaškim životom, u njegovoj rodnoj Srbiji je došlo do nesloge između njegove braće Vukana i Stefana. Nezadovoljan očevom željom da mlađi Stefan nasledi presto, stariji Vukan krenuo je da vojskom ostvari svoje pravo. Sukob se završio na bojnom polju u korist Stefana. Zemlja je opustošena, a narod osiromašio. Sava tada donosi odluku da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i ode za Srbiju, sa namerom da doprinese učvršćivanju i napretku srpske države. Sa posmrtnim ostacima svoga oca, koji se u međuvremenu i sam zamonašio, i koji je umro 1199. godine, Sava dolazi u Srbiju i nad očevim moštima miri svoju zavađenu braću, a zatim svog oca ponovo sahranjuje u Studenici.
Nakon što su se braća izmirila, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i tamo stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Sledećih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao srpski narod. U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere – postaje duhovni vođa i ustrojitelj srpske države.
Sveti Sava je mnoge godine svog života proveo na hodočašćima, putujući svetom. Početkom 1236. godine stiže u Bugarsku, gde ga 14. januara zatiče smrt u Velikom Trnovu. Vest o Savinoj smrti stigla je u Srbiju 27. januara. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav 1237. godine.
Pošto je kult Svetog Save duboko zaživeo u srpskom narodu, turski vojskovođa Sinan-paša je, ne mogavši da to podnese, 10. maja 1594. godine na beogradskom brdu Vračar spalio Savine mošti, smatrajući da će tako Savin kult nestati. Međutim, desilo se upravo suprotno – Sava je postao još veći u očima naroda a poštovanje i ljubav koju srpski narod izražava prema ovom svetitelju krunisano je velelepnim hramom, najvećim u Evropi, na mestu spaljivanja moštiju.
Običaji i verovanja
Na Svetog Savu post je obavezan. Iako je u kalendaru SPC obeležen crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi u slučaju da ne pada u sredu ili petak. U narodu vlada verovanje da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena.
Postoji i verovanje da na taj dan ne treba nositi odeću crvene boje, kao ni oštriti noževe, britve i ostale alate. Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Takođe, na današnji praznik ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.
U narodu postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto loše desiti u zemlji, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. Ovo je čak i opisano u narodnoj pesmi. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.
Na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi suprotno od onoga što se praktikuje na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi kako bi obavio važne kućne poslove. Iako je crveno slovo, žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Deca bi na Svetog Savu trebalo da nauče nešto novo, bar neku novu pesmu, jer se veruje da će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
Izvor: autor/redakcija
