Roditelji dece stradale u masakru u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i dalje insistiraju na tome da država preduzme konkretne korake – pre svega, da se smanji starosna granica krivične odgovornosti za najteža krivična dela. Međutim, i pored višestrukih obraćanja, reakcije nadležnih institucija izostaju.
Ninela Radičević, majka ubijene Ane Božović, pitala je u emisiji Stigma produkcije FoNet kome i za šta više može da se obrati, ako njena inicijativa, potekla iz lične tragedije, nije važna društvu.
“Ja i porodice koje su izgubile decu 3. maja, mi smo već izgubili sve. Ipak, iz tog besmisla želim da izvučem neki zdrav koren koji će voditi ovo društvo ka nečem boljem”, kazala je Radičević.
Podsetila je da je predlog za izmenu Krivičnog zakonika, kojim bi se donja granica krivične odgovornosti za najteža dela sa elementima nasilja pomerila sa 14 na 12 godina, prvi put poslat prošle godine. Inicijativa je obnovljena i pre tri nedelje, ali odgovora iz Ministarstva pravde još uvek nema – čak ni potvrde o prijemu mejla.
“To je sve što ja očekujem kao građanka ove države, da mi neka institucija kao što je Ministarstvo pravde odgovori – primili smo vaš imejl. Ako ovom društvu nije važno da se taj zakon izmeni, pa ne mogu ja kao individua da menjam društvo i da menjam zakone. Mora da postoji želja šire zajednice da se nešto promeni nabolje”, poručila je Radičević.
Pored gubitka koji je nemerljiv, roditelji nastradale dece suočavaju se i sa specifičnom vrstom stigme, o kojoj Radičević govori otvoreno.
“Ja nisam više Ninela, ja sam majka žrtve iz ‘Ribnikara’. Mene tako definitivno ljudi doživljavaju kao i sve ostale roditelje pogođene ovom tragedijom. Ipak, stigma je sam događaj, jer njime se više niko ne bavi. Vi posle tog događaja nemate nijedan akademski rad, nijedno istraživanje, nijedan vodič kako da se kontroliše kolektivna trauma. Da stručna zajednica nije imala nijedan odgovor, po meni je to nedopustivo”, primetila je.
Ona posebno ističe površno izveštavanje medija, koje se, kako kaže, svelo na puko beleženje sudskih ročišta.
“Sad kad se završio krivični postupak, 3. maj više nije tema. To je, po meni, stvarno propast jednog društva koje nema odnos prema takvom događaju”, ocenjuje Radičević.
Kao pozitivan izuzetak u medijskom prostoru navodi Verana Matića, koji je, prema njenim rečima, ostao uz porodice žrtava od samog početka.
Kritike je uputila i na račun nevladinih organizacija koje se, kako tvrdi, protive smanjenju starosne granice za krivičnu odgovornost, pozivajući se na zaštitu dečjih prava.
“Ako se oni pozivaju na činjenicu da se time ugrožavaju prava deteta, moje pitanje za njih je – šta ćemo sa žrtvama? Šta ćemo sa devetoro ubijene dece? Šta ćemo sa Draganom koji je ubijen?”
Govoreći o svom emocionalnom stanju dve i po godine nakon tragedije, iskreno kaže da se oseća “onako kako mora”.
“Mora dalje da se ide, mora da se gura. Meni borba daje tu snagu. Borba da se 3. maj kao jedan važan datum za istoriju ovog društva ne zaboravi. Jer nije sunovrat krenuo 1. novembra prošle godine. Sunovrat ovog društva je, po meni, krenuo 3. maja”, zaključila je Radičević.
Izvor: n1info.rs
