Tri decenije su prošle od egodusa srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine tokom hrvatske vojne akcije “Oluja”. Dragana Ljuna, jedna od mnogih čije je detinjstvo naglo prekinuto tom akcijom, podelila je svoju priču na Kurir televiziji:
“Rođena sam u oblasti Bukovica kod Knina. Oko 2 ili 3 sata posle ponoći došao je čovek koji nam je rekao da moramo brzo da se spakujemo i krenemo. Nismo imali vremena, nismo verovali da odlazimo na duži period. Bilo je mnogo dece i malo ljudi, pa nismo uspeli da ponesemo stvari. U traktorskoj prikolici u kojoj sam bila, bilo je 13 dece, uključujući bebu od 16 meseci. Bilo nas je gotovo 26, a nije bilo mesta ni za osnovne stvari” – ispričala je Ljuna.
Ona je dodala da su jedine stvari koje su poneli bile ćebe koje je majka uzela da ih pokrije i šerpa sa malo hleba i slanine.
“Ta bol ne prolazi. Iako mislimo da je prošla, ona se iznova javlja. Prošli smo kroz 13 dana puta, tokom kojih su prevladavali bol, neverica, neizvesnost, plač i suze. Ne postoji reč koja može da opiše tu bol, kad shvatiš da u samo jednoj noći gubiš ceo svoj život i sve što je tvoji preci stvarali. Prekida se sve, detinjstvo, život. Ljudi koji su ostali verovali su da stariji i nemoćni neće biti ugroženi jer nisu mogli da nanesu nikakvu štetu. Ostali su na svom ognjištu, a presude su im bile donete samo zbog toga što su Srbi” – kaže Dragana.
Ona naglašava da se ne sme zaboraviti ono što se desilo i da je važno da nastavimo da pričamo o tome kako se nikome ne bi ponovilo:
Ponavljanjem dajemo na značaju našim ognjištima, korenima i precima – zaključila je Ljuna.
Eva Adžić, izbeglica iz Hrvatske, podelila je svoje iskustvo sa Kurir televizijom:
“Ja sam raseljeno i prognano lice. Do 2004. godine sam živela u Kosovu Polju, a sada već 20 godina boravim u kolektivnom centru u Leposaviću. Čekala sam 30 godina sobu i kupatilo, ali ni to još nisam dobila” – kaže Eva.
O ovoj temi su na Kurir televiziji govorili i Dragoljub Bosnić, geopolitički i vojni analitičar informativne agencije BRICS-a, i Aleksa Grubišić iz Centra za društvenu stabilnost.
“Postoje dva pogleda na istinu, ali istina je samo jedna i objektivna. Slika koju hrvatska strana pruža o Oluji je iskrivljena, a sa naše strane, istina je tragična i vodi do nestanka Srba u Hrvatskoj”, kaže Grubišić. On dodaje da mnogi govore kako se vraćamo u prošlost, ali on veruje da obeležavanje Oluje nije pokušaj stvaranja trajnog sukoba, već naša kultura sećanja i pamćenja, kako bismo predupredili ovakve tragedije u budućnosti.
“Mi ne želimo da stvaramo trajni sukob. Naš cilj je da govorimo o tome kako Srbija treba da izgleda u budućnosti. S druge strane, Hrvatska, koja je u EU, sve više razmišlja o prošlosti, što vodi ka šovinizmu. Videli smo to na Tompsonovom koncertu na kojem je bilo 500.000 ljudi”, rekao je Grubišić.
On smatra da Hrvati koriste Oluju kao svoj pobednički mit, jer, dok Srbi imaju sećanja na Prvi i Drugi svetski rat, kao i Kosovsku bitku, Hrvati na osnovu Oluje grade svoju nacionalnu mitologiju.
Dragoljub Bosnić, koji je imao samo tri godine tokom Oluje, seća se kada je njegov otac spakovao njega, brata i trudnu majku u prikolicu, dok je on ostao:
“Mnogi očevi su ostali. Moj je, na sreću, preživeo, ali mnogi nisu. Bitno je da negujemo kulturu sećanja jer taj događaj nije bio samo tragičan za nas. Hrvati su želeli da nas reše, da nas nestane”, rekao je Bosnić.
On dodaje da ovo pogađa sve nas, bez obzira na to gde se nalazimo:
“Hrvati su prešli na stranu pobednika uz pomoć Srba koje su ubijali. Iako su se priključili “demokratskom svetu”, to je samo paravan za ono što su radili – zaključuje Bosnić. On smatra da mit i ideja Hrvatske ne proizlaze iz stvarne pobede, već iz pomoći koju im je pružio zapadni svet.
Izvor: kurir.rs
