Na teritoriji Zapadne Srbije počela je berba maline, poznate i kao “crveno zlato”, ali ostaje neizvesno koliki će prinosi zapravo biti i da li će proizvođači uspeti da ostvare zaradu. Goran Glavonjić iz sela Viča u Dragačevu uzgaja malinu na tri hektara, a do nedavno je imao velika očekivanja od ovogodišnje sezone. Ipak, talas ekstremnih vrućina koji je pogodio kraj proteklih dana značajno je umanjio količinu i kvalitet roda.
„Imam mlade zasade, koji su baš dobro bili poneli uprkos nevremenu koje je bilo. Nadali smo se da će ova godina konačno nas izvući, jer smo prethodne dve bukvalno poslovali sa gubitkom zbog niske cene. Međutim, tokom prethodnih deset dana vreli talas je dosta toga upropastio. Uticao i na rod i na kvalitet. Ranije smo ubirali oko 10 tona, a sada mislim da ćemo jedva da izvučemo četiri“, kaže Goran za RINU.
U želji da proizvede što kvalitetniju malinu, Goran koristi isključivo organske preparate. Kako ističe, posao u voćnjaku traje cele godine, ali najzahtevniji period je upravo tokom berbe. Ipak, i pored velikog rada, opstati u malinarstvu postaje sve teže, jer troškovi često prevazilaze zaradu.
„Počeli smo da predajemo prve kilograme maline ove godine, prva cena je bila 300 dinara, sada je već 350. Nadamo se da će još rasti, jer u suprotnom nas nema nigde. Radimo, mučimo se i još budemo u minusu. Neka cena da pokrijemo osnovne troškove je oko 400 dinara, mada sada kada maline ima baš malo, ne znam ni da li bi nas 600 dinara po kilogramu spasilo“, objašnjava ovaj malinar.
Pored niskih otkupnih cena i slabog roda, dugogodišnji problem za malinare predstavlja i nedostatak radne snage. Za razliku od prethodnih godina, sada je sve teže pronaći pouzdane radnike.
„Ja sam ove godine angažovao radnike iz Svrljiga i Bele Palanke, jako su vredni i dobri. Dnevnica je 5.000 dinara, i naravno imaju smeštaj, plaćen prevoz da dođu, tri kvalitetna obroka, kafu, piće. Sve ono što mi jedemo, jedu i oni. Ja prvi radim u nadnici i znam kako je to, stoga se trudim da kad kod mene dođu radnici, da ih maksimalno ispoštujem i da imaju sve najbolje uslove, koje ja možda i nisam imao“, kaže Glavonjić.
On dodaje da već godinama radnike za branje nije moguće naći u Lučanima i okolini, već dolaze iz udaljenijih mesta. Ipak, nije želeo da prihvati ponudu koju je nedavno dobio.
„Zvala me je neka agencija iz Beograda, nudili su neke radnike Pakistance koji rade za dnevnicu od 3.500 dinara, ali ja nisam smeo da se usudim na taj potez. Prvo nisam siguran kako bi se sa njima sporazumeo, drugo – diskutabilno je da li oni uopšte znaju kako se bere malina i da li mogu vrućine da podnesu. Tako da sam se ja odlučio za naše ljude, koji su i ranijih godina bili kod mene“, zaključuje Goran.
Izvor: telegraf.rs
