Mina Stanković, ćerka ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića i studentkinja prve godine Pravnog fakulteta u Beogradu, napisala je otvoreno pismo pod nazivom “Nećemo ćutati”, koje u nastavku teksta prenosimo u celosti.
– Učimo jezike da ne bismo ćutali – citat koji je do skoro ili i dalje stoji na ulazu u moju bivšu srednju školu. Slažem se, nisam ni učila jezike niti ih i dalje učim da bih ćutala.
Učila sam jezike da ne bih ćutala – da bih znala kako se istina kaže jasno, dostojanstveno i glasno. Učila sam da bih se mogla boriti rečima, jer sam verovala da znanje štiti, da diploma osnažuje, da trud ima smisla. Danas, međutim, stojim pred zaključanim vratima svog fakulteta i po prvi put u životu osećam da nijedan jezik nije dovoljan da opiše količinu bola, besa i razočaranja.
Moj fakultet više nije prostor znanja. Više ne liči na instituciju, već na scenu. Sve ono što su nas učili da cenimo – rad, red, posvećenost – sada se pretvara u paravan. U pozadini se odigrava politička igra, a studenti su kolateral. Ne pitaju nas, ne uključuju nas, ali nas koriste. Naše akademske godine postaju pregovarački alat, naše karijere taoci nečijih odluka donetih iza zatvorenih vrata.
Zamislite da ceo semestar sedite u klupi, učite, polažete kolokvijume, jurite potpise, nadate se oceni. A onda vam neko kaže – ništa od toga ne važi. Zamislite da ste brucoš koji je tek zakoračio u svet prava, a već uči najtežu lekciju: da pravda često ne stanuje tamo gde bi trebalo. Ne učimo više iz knjiga, već iz osećaja nemoći. Ne gradimo akademske puteve, već učimo kako da preživimo tuđe političke obračune.
Kada sam upisivala Pravni fakultet, nosila sam u sebi veru da ulazim u svet u kojem se rečima rešavaju problemi. Svet zakona, argumenata, principa. Bila sam ponosna. Bila sam spremna. A sada, samo nekoliko meseci kasnije, osećam se prevareno. Ne zato što sam pogrešila u izboru, već zato što neko drugi taj izbor ponižava. Jer su nam fakulteti postali bojišta, amfiteatri su postali medijske kulise, a mi – publika koja više ne zna da li da se bori ili da se skloni.
Ne tražimo mnogo. Samo pravo da učimo. Pravo da budemo studenti. Pravo da ne budemo taoci. Ali izgleda da su ti zahtevi postali revolucionarni u zemlji u kojoj bi znanje trebalo da bude temelj, a ne pretnja. I dok nam se poručuje da „ostanemo dostojanstveni“, pitam se – zar je ćutanje jedina mera dostojanstva?
Ono što boli nije samo neizvesnost – već spoznaja da nas gledaju, a ne vide. Da slušaju, a ne čuju. Da se zaklinju u vrednosti, dok ih svakim danom gaze. „Zakon, a ne sila“, „Misli svojom glavom“ – parole koje svakodnevno gledam na zidu Pravnog fakulteta sada vise u praznom hodniku čiji je eho izgubio smisao. Ironično, upravo oni koji ih danas izgovaraju najglasnije, ponašaju se suprotno svemu što te reči znače.
Studenti nisu marionete. Nismo brojke ni etikete. Mi smo ljudi koji su birali obrazovanje, a sada gledamo kako ga poništavaju pred našim očima. Gubimo ne samo jednu akademsku godinu – gubimo poverenje. U sistem. U institucije. U one koji su zakleti da nas štite, a zapravo nas ignorišu. Gde su naši profesori? Da li se Vaš glas čuje samo kad je Vaš interes u pitanju?
Svaki dan slušamo brojke koje se vrtoglavo menjaju — koliko nas je, koliko njih je, koliko treba da bude, koliko je „prihvatljivo“. Pregovori traju, a mi stojimo zarobljeni između tih hladnih statistika koje su postale važnije od naših života i sudbina. Kao da smo brojke na papiru, a ne ljudi sa snovima, brigama i strahovima. I dok se oni dogovaraju o procentima i rokovima, studenti ćute jer ne vide kako da probiju taj zid nerazumevanja i licemerja. Ta tišina nije odobravanje — to je očaj koji ne može da se izrazi brojevima.
Ali nećemo ćutati. Nisam učila da bih spuštala glavu. Nisam birala studije da bih bila nemi posmatrač. I nisam ovde da bih se sklonila. Učila sam jezike da ne bih ćutala – i zato danas govorim. U ime svih onih kojima je stalo. U ime znanja koje vredi. U ime budućnosti koja se ne sme gasiti političkom samovoljom.
Jer tišina nikada nije bila izbor. Reč jeste. I dok neki od nas viču, protestuju, pišu i izgovaraju svaku reč koja nas guši, postoje i oni koji ćute. Ne zato što ih nije briga, već zato što ih je previše briga. Ćute jer nemaju više snage. Ćute jer im je obrazovanje bilo poslednja slamka nade. Ćute jer ne znaju kome više da se obrate, a da ih neko zaista čuje. Njihova tišina nije slabost – ona je odraz umora, dostojanstva i tuge. I upravo njima dugujemo istinu. Jer kad država slomi one najtiše, onda zaista ostaje bez budućnosti.
Zato i govorim. Zbog sebe, ali i zbog njih. Jer učila sam jezike da ne bih ćutala – ali i da bih bila glas onih koji više ne mogu da viču.
Izvor: politika.rs
