Na svetu ima mnogo skupocenih poklona, ali retki su oni koji dobiju pravo srce i novi život. Goran Filić iz Smedereva jedan je od tih ljudi. Kao dugogodišnji srčani bolesnik, dane je provodio po bolnicama, a transplantacija je bila jedini izlaz iz teške situacije. Ipak, taj put bio je neizvestan.
“Rekli su mi da idem kući i čekam poziv koji možda može doći sutra, a možda nikada. Bio sam 54. na listi čekanja, a tada se radila jedna ili dve transplantacije godišnje. Osim toga, odluka zavisi od krvne grupe i drugih faktora. Prepustio sam sve Bogu i rekao: ‘Neka bude kako on odluči.’ Dogodilo se čudo – imam AB pozitivnu grupu, veoma retku, i verovatno nisam imao konkurenciju. Tako sam sa 54. mesta došao na prvo”, priseća se Goran za RINU.
Zahvalan je timu lekara Kliničkog centra, za koje kaže da su vrhunski stručnjaci i izuzetni ljudi. Operacija je trajala preko četiri sata, a kako je bila snimljena za dokumentarni film, Goran je postao jedan od retkih koji je imao priliku da vidi svoje sopstveno srce.
“Video sam poslednja dva otkucaja mog starog srca. Otkucalo je jedanput, zatim još jednom, a onda stalo. Kao muzičar, odmah sam tražio olovku i papir da zapišem stihove koji su me tada inspirisali. Na kolenima sam napisao pesmu ‘Anđeo na zemlji’, posvećenu mladiću od 32 godine čije srce sada kuca u mom telu. Pesmu sam snimio, uradio spot sa sinovima, i sada je koristim za promociju važnosti doniranja organa u Srbiji”, kaže Goran.
Pored zahvalnosti lekarima, Goran je večno zahvalan svom “anđelu”, mladiću čije srce nosi, kao i njegovoj porodici koja je odlučila da donira njegove organe i tako spasi nekoliko života.
“Rečima ne mogu opisati kako živim posle transplantacije. Osećam da nisam sam i ponosan sam što nosim srce tog mladića. Nakon učešća u emisiji Nikad nije kasno gde sam ispričao svoju priču, javila mi se porodica tog mladića. Dogovorili smo se da ih posetimo. Danima pre susreta nisam spavao, razmišljao sam kako će sve proteći. Kada smo supruga i ja stigli u njihovo dvorište, njegova sestra je izašla i bacila mi se u zagrljaj. Rekla je samo: ‘Mogu li da stavim ruku na srce, da pozdravim brata?’ Te emocije ne mogu se opisati”, priča Goran.
Za kraj, ističe da su ljudi poput te porodice pravi primer ljudske veličine.
“Žao mi je što žele da ostanu anonimni, jer njihova dobrota zaslužuje da je ceo svet upozna. Mi smo sada kao jedna porodica. Posećujemo se i dalje, ali ta porodica zaslužuje da stoji na krovu sveta. Osim srca, donirali su sve organe svog deteta i spasili nekoliko života”, zaključuje Goran.
Izvor: telegraf.rs
