Danas se obeležava godišnjica smrti pevača Marinka Rokvića, koji nas je napustio u 68. godini života.
Iako je prošlo vreme, obožavaoci njegovog rada i lika još uvek osećaju veliku tugu zbog njegovog gubitka, a naročito to teško podnose njegova supruga Slavica i njihovi trojica sinova.
Marinko Rokvić je, osim što je želeo da materijalno obezbedi svoju porodicu, imao i snažnu želju da njegova deca žive u harmoniji i slozi. Zbog toga nikada nije napisao testament. Umesto toga, odlučio je da svoju imovinu podeli ravnomerno između sinova i svoje verne životne partnerke, smatrajući da je to najpošteniji način.
Niko od pevačevih voljenih neće zaboraviti njegovu blagost, njegov talenat, potrebu da radi i stvara, način ophođenja prema deci i unucima, istovremeno njegovoj udovici ostaje da se seća njihovih početaka i najveće ljubavi. Neutešna Marinkova supruga Slavica napisala je bajku o njihovoj ljubavi.
“Legenda kaže, nekada davno volelo se dvoje, volelo se kao niko nikada pre, ni posle njih. Iz te velike ljubavi izrodiše sinove i kćeri. Dadoše im najvrednije što su imali. Ljubav. Božansku svetinju ljudskog postojanja. Uz aminovanje Gospoda koji je izvor upravo te čiste ljubavi. Podizali su decu, živeli kao i sav normalan svet, uz radost, poneku svađu, ljubav, pa red neslaganja”.
“I taman kada su hteli da se posvete jedno drugom, jer deca su otišla svojim putevima, nedade im se. Iz nekog razloga, ko će ga sada znati kog, od dvoje, od kojih je sve poteklo ostade jedno. Ostade ono jedno da živi ili da mre. Treće ne postoji”.
“Tuga, neverica, nestade tla pod nogama i vazduha u plućima zamanjka… Neizdrživo, bolno, a suza iz oka ni da kane, bar ona da sklizne da oduška duši dadne… I samo oni sudbine slične mogu ovo da shvate. Oči u oči sa ponorom, mukom, beznađem, provalijom bola…”
“A ono što ostade samo, skrhano, usukano od tuge ne mareći za sebe, za jelo, za pilo, zatvoreno u sebe, misleći da je sakrilo tugu od drugih, postade briga svojim najmilijima. Ali jedne noći, neupitno da li je san ili java. Pojavi se anđeo sa neba, prigrli obamrlo telo senke jednog postojanja i reče : “Odluči da živiš.
“Tvoja ljubav to traži od tebe, ona je besmrtna, večna. Prigrli život, probudi radost uprkos svemu, smej se, jer osmeh ti prelepo stoji. Raduj se životu, živi za oboje, živi za plodove vaše ljubavi.” To reče i nestade. I gle, senka podiže glavu, drhtave usne razvukoše se u osmeh probuðene životne radosti”.
“Vekovi su od tada prošli, a anđeo neumorno i dalje obilazi napuštene i tužne. Njegove reči okrepljuju duše, budeći život, terajući misli ružne. Ovo je oda usnuloj ljubavi satkanoj od krvi i mesa, suza i smeha. Za sve one koji iste životne bitke biju”.
“Zato probudimo radost zbog njih, koji tamo gore svoju sreću zbog naše odluke ne kriju. Radujmo se životu, živimo život, dragi moji u ime svih usnulih ljubavi koje i dalje u nama žive. Nedostaješ, ama baš u svemu nedostaješ, najviše u radosti koju bih sa tobom želela da podelim”, zaključila je Slavica Rokvić.
Izvor: story.rs
