“Mnogi Srbi misle da mi koji smo se pre mnogo godina preselili u neku od kapitalističkih zemalja živimo u blagostanju sa „masnim” primanjima svakog meseca. Ja u Švedskoj živim već 54 godine, a kvalitet životnog standarda zavisi od mnogo činilaca i različitih shvatanja. Nikako od debljine novčanika ili luksuznog automobila ispred kuće”, započinje ispovest Dragan Tanasijević iz Srbije koji je svoje utiske o životu u Švedskoj podelio u pismu objavljenom u rubrici beogradske Politike “Moj život u inostranstvu”.
Posle ovoliko godina u Švedskoj, koju su kratkovidi političari prodali najkriminalnijem udruženju na svetu i to posle više od 200 godina neutralnosti, moje stavovi o životnom standardu usmereni su ka ljudskoj toplini, skromnosti i dobroti.
Ako imate automobil u Švedskoj, ne mora da bude luksuzan, evo koliko poreza morate da platite državi zbog toga. Pre svega kod nabavke automobila postoji porez pri kupovini koji je otprilike 20 do 50 odsto od prodajne cene. Taj porez mi kupci ne računamo, jer mnogi od nas i ne znaju da plaćaju nešto tako papreno.
Kad je automobil kupljen, odmah zatim dođe koverat sa kartom za plaćanje sledećeg poreza. Ja to zovem porez na vlasništvo automobila. Automobil ne sme da se koristi pre nego što je ta suma uknjižena na državnom kontu.
Posle plaćanja poreza za vlasništvo, možete se provozati svojim automobilom i političari budu veoma zadovoljni, jer što se duže vozite više pumpate svoje pare u državnu kasu.
Taj porez, treći po redu, plaćate na pumpi. Oni „najpametniji” u parlamentu shvatili su da je između 75 ili 80 procenata od cene goriva vrlo dobra dažbina za dodatno punjenje državne kase.
Kad ste se provozali, dođe vreme da parkirate svoj automobil na kraće ili malo duže vreme. Nema veze, obaveza je da se i to vreme stajanja automobila plati ukoliko ste u nekom gradu ili u nekoj kući za parkiranje automobila.
To može da vas košta kao „svetog Petra kajgana”. Alternativa je da se vas doveze drugar i kruži okolo sve dok ste vi u prodavnici i kupujete hleb. U tom slučaju nećete platiti mesto za parkiranje, ali vam ne gine onih 75 ili 80 procenata poreza na gorivo.
Naravno, oni „pametni zakonodavci” su se setili da automobili moraju ponekad da se kontrolišu kako bi svi bili podesni za vožnju. Taj tehnički pregled, bilo da je potreban ili ne, možete uraditi u državnom preduzeću koje ima monopol za tu vrstu kontrole.
To u stvari i nije porez, to se zove „tarifa” koju svi automobilisti plaćaju najmanje jedanput godišnje u državnu kasu. Naravno ako vas kontrolor tog dana nije baš bio zadovoljan svojom taštom, može vam odrediti još jednu posetu vašeg automobila sa još jednom „tarifom” za novi pregled automobila.
Sledeći porez, koji se isto tako plaća svake godine je nešto najčudnije. Ova dažbina je jezična kovanica i ima neshvatljivo ime „tarifa za registraciju vozila u švedskoj agenciji za transport”.
Mi automobilisti naravno moramo da platimo to što neko ima registar svih naših automobila. Ovo je šesti porez koji automobilisti moraju da plate, ali tu nije kraj. To nije poslednji porez, postoji još jedan!
Onog dana kada jedan automobil bude toliko star ili slupan da mora da se ostavi na nekom otpadu to će biti nemoguće ako pre toga nije plaćena „tarifa” i za to.
Ostaviti slupan auto bilo gde u zemlji uopšte nije za preporuku, to bi koštalo mnogo više nego „svetog Petra kajgana”.
Kao što vidite ovo su samo sedam poreza ili dažbina koje naši dragi političari isisavaju svakog dana od nas automobilista”, napisao je Dragan u svojoj ispovesti.
Izvor: espreso.co.rs
