“Dok sam živ tražiću Tijanu”, bila je prva izjava Igora Jurića, oca petnestogodišnje devojčice iz Subotice kada je pre 10 godina u mestu Bajmok, u noći između 25. i 26. jula njegova ćerka nestala. Za Tijanom se tragalo, postojala je velika nada da je živa, ali potraga je završena 7. avgusta. Tog dana mesar iz Surčina, Dragan Đurić, priznao je da je ubio Tijanu Jurić.
Tijana Jurić je kobne noći 2014. godine nestala u bajmočkom naselju Rata. U društvu drugova sa sportskog turnira je stigla do dedine kuće, ali je odlučila da se sama vrati do terena da bi drugaru vratila pozajmljenu majicu.
Na zemljanom putu je „golfom“ presreo Dragan Đurić i oborio je vratima kola, nakon čega je silom odveo van Bajmoka. Potraga za devojčicom je trajala 13 dana. Tek pošto je urađena provera svih telefona čiji su se vlasnici nalazili u blizini Rate pronađen je i ubica koji je priznao zločin i odveo je policiju na deponiju na putu između Svetozara Miletića i Čonoplje gde je zakopao njeno telo.
Svako ko poznaje Igora Jurića, Tijaninog oca, Mirjanu, Tijaninu majku, i Sašku, Tijaninu sestru, svestan je koliko im je snage trebalo da nastave sa životom, međutim, svestan je i da njihovi životi više nikada neće biti isti bez Tijane.
Ali, zahvaljujući njima, ona i dalje živi, a Igor Jurić je uradio sve što je moglo da se uradi u Srbiji kako bi druga deca živela bezbednije i bolje i da nijedno dete ne doživi sudbinu njegove Tijane. Radi to i dalje, i nikada neće prestati. Dok je živ, kao što je rekao pre 10 godina za „Blic“, tražiće…
Tijane nema među nama, ali on traži bez prestanka drugu decu, pomaže drugim roditeljima, savetuje omladinu, odrasle, i čini efikasnom borbu sa ubicama, internet predatorima i onima koji žele zlo drugima.
“Prošla je decenija od dana kada smo se rastali sa Tijanom. Kao roditelj, dok je odrastala onako nežna i krhka, uvek sam razmišljao kako ćemo Mirjana i ja morati posebno da je pripremamo za samostalni život. A u duši želeo sam, verovatno kao i veliki broj roditelja, da zauvek ostane u mom zagrljaju. Kada sam shvatio da sam je izgubio, osećaj je kao da ste ostali bez očiju, da su vam amputirali noge i ruke… Ako se nekada i zapitate “kakav je osećaj kada izgubiš dete”, onda pokušajte da sebe zamislite upavo takvog, bez očiju, bez ruku i bez nogu…Ni u najružnijim snovima nisam mogao da pomislim da postoji mogućnost da će Tijana sa ovog sveta otići pre mene. Mislio sam, dok sam bio srećan, da se takvi rastanci dešavaju samo nekim drugim, mnogo nesrećnim, ljudima, nikako srećnicima poput mene”, započinje Igor Jurić.
Smatra da je naše društvo vrlo surovo prema roditeljima koji izgube svoju decu.
“Uglavnom drugi ljudi bolje znaju da li si dovoljno tužan, da li se prečesto smeješ, da li si baš onakav kakvog te zamišljaju i kakav bi, zapravo, trebalo da budeš. A mi samo želimo da pronađemo smisao i snagu za život posle izgubljene nade. Ipak, pokušavam da se radujem na neki drugi način – dok se roditelji raduju završetku fakulteta svog deteta, ja se radujem kada neko zlostavljano dete kod nas zatraži pomoć, dok se roditelj raduje jer mu je dete pobedilo na takmičenju, ja se radujem kada je zlostavljač pravosnažno osuđen, dok se roditelji raduju jer porodično odlaze u bioskop, ja se radujem jer smo uspeli da izmenimo neki zakon”.
Kada se osvrne na deset godina iza sebe i rad, prvo Fondacije „Tijana Jurić“, a zatim Centra za nestalu i zlostavljanu decu, kaže da je iz svega toga proizniklo da danas postoje kancelarije u Subotici, Novom Sadu, Vlasotincu, a uskoro i u Beogradu.
“Izmenili smo Zakon o policiji 2015. godine, izmenjen je Krivični zakonik 2019. godine, implementiran je sistem “Pronađi me” 2023. godine. Na našu inicijativu, u lokalne samouprave Subotica i Vlasotince, uvedena su Koordinaciona tela za borbu protiv nasilja u školama. Realizovali smo više od 800 radionica na teritoriji cele Srbije sa učenicima i roditeljima, pokrenuli smo Registar nestalih lica Srbije i vodimo platformu “Net patrola”. Od ove godine, pokrećemo i program “Uključi se”, gde ćemo po posebnom modelu raditi sa decom sa problemima u ponašanju”, kaže Jurić.
Njegov pravni tim svake godine besplatno podrži veliki broj zlostavljane dece i uz njihovu podršku, tri čoveka su osuđena na maksimalne kazne zatvora, a kada se saberu sve kazne za zlostavljače gde je učestvovao njegov pravni tim, to je blizu 500 godina zatvorskih kazni.
U savetovališta koja je pokrenuo u Novom Sadu, Subotici i Vlasotincu, svakodnevno dolaze zlostavljana deca i njihovi roditelji gde dobijaju podršku i brojne aktivnosti su tek pred njim i njegovim timom.
Igor Jurić za „Blic“ kaže da je duboko verovao da će njegova ljubav prema Tijani i Saški biti “supermoć” koja će ih zauvek štititi.
“Prevario sam se, ali se u drugo verovanje neću prevariti: Tijana će dok je sveta i veka biti anđeo čuvar svakom detetu, a ja mogu samo biti zahvalan što sam baš ja njen tata, Tijanin Tata”, poručuje Igor Jurić.
Izvor: blic.rs
