“Bila su tu neka deca u kući, sećam se žene okrenuta mi je leđima, ima dugu crnu kosu. Sa jednim detetom sam skakala u krevecu dok nas neko doziva “hajde da jedete”. Sećam se velikih stolica, zavesa je bila na vratima, ali vrata nije bilo. Valjda je to bilo neko malo mesto gde smo živeli”, započinje tešku ispovest za Telegraf.rs Suzana Marković (39) dok opisuje jedinu sliku iz detinjstva koju pamti.
Majku je poslednji put videla kada je imala četiri godine, kada ju je ostavila u hodniku bolnice i zauvek otišla iz njenog života.
“Ne znam da li sam rođena u Beogradu ili u nekom drugom gradu. Krtštenica mi je prazna, piše nepoznato, kao NN lice sam. Ušla je sa mnom sa ulice, stavila me na klupu i rekla: “sedi tu, sad ću da dođem”. Ja se toga ne sećam, ali očevici koji su bili u holu bolnice davali su tada izjave, i to su rekli”, kaže Suzana.
Kako smatra, rođena je otprilike 1984. godine, a ostavljena je 28. decembra 1988. godine u holu bolnice na Dedinju. Od tada, prepuštena je samoj sebi. Smestili su je u dom, tragali putem novina za njenom majkom, ali je nisu pronašli, nije se javila.
Živela je u domu za decu bez roditeljskog staranja u Beogradu i u Zrenjaninu, ali i hraniteljskim porodicama sve dok nije napunila 18 godina, a tada je prvi put poželela da sazna ko joj je majka. Prošle godine otišla je u Centar za socijalni rad u Beogradu gde su joj dozvolili da pregleda svoj dosije. Tada je počela da sklapa kockice i konačno malo načela veliku misteriju.
“Tada sam na osnovu dosijea saznala da sam ostavljena u holu te bolnice, čitala sam izjave. Rekli su da je žena ušla s ulice da je ostavila dete u holu i da je pobegla u nepoznatom pravcu trčeći. Saznala sam neka imena, koja sam tada pominjala. Pitali su me kako se zovem, prvo sam im rekla Sanja, pa posle Suzana, da mi je baba Živana, majka Flora ili Florijana, jedna sestra Marija, druga Vesna, brat mi se zove Paja, a otac Sava Damjanov. Sledeći korak u potrazi mi je bila ta bolnica na Dedinju. Otišla sam tamo i naišla na spremačicu koja je radila baš to veče kada sam ostavljena. Rekla mi je da je tog dana ostavljeno dvoje dece. Pitala me je da li sam ja ono dete po koje je otac došao ili ono po koje je policija došla”, otkriva Suzana objašnjavajući da se ona ni te scene ne seća, a to su jedini podaci koje danas ima o svojoj porodici.
Prijavljena je 1990. godine, država joj je dodelila ime, prezime, datum rođenja… Kroz detinjstvo kaže da je prošla pakao. Selila se iz jedne porodice u drugu, iz jednog doma u drugi.
“U trećoj porodici mi je bilo jako loše. Sa mnom je bilo još dvoje dece – došli su Sloba koji je bio najmlađi i Emina, srednja devojčica, a ja sam bila najstarija među njima. Živeli smo na Vidikovcu. Dobijala sam batine, izbacivali su me na terasu, ja sam mokrila u krevet do 12. godine. Kada bi se to dogodilo dobijala sam batine, išla sam pod hladnu vodu… Ja više nisam mogla to da trpim, a i često sam i bila bolesna. Jednom mesečno dolazila nam je socijalna radnica Marija i tada sam njoj prijavila sve šta su mi radili. Onda nas je raselila, sećam se tačno – 23. novembra me je poslala u Zrenjanin”, kaže Suzana koja je u toj porodici godinu dana trpela torturu, a imala je tada samo sedam godina. To je ujedno bila i njena poslednja hraniteljska porodica.
Kako kaže, u Domu za decu bez roditeljskog staranja u Zrenjaninu provela je osam godina, a zatim je opet vraćena u Beograd kada je završila osnovnu školu.
Danas živi u Beogradu sa suprugom i četvoro dece i kako kaže, nakon svega što je preživela, zahvalna je Bogu na tom blagoslovu. Nedavno su joj se javila dva policajca u penziji u želji da pomognu i navodno su našli adresu na kojoj živi njena majka. Uputila se na adresu dva puta, ali tamo nikoga nije našla.
“Tada mi je svašta prolazilo kroz glavu. Imam ogromnu želju da vidm ženu koja me je rodila. Želim da joj postavim neka najosnovnija pitanja. Pitala bih je i da li je i drugu decu ostavila, gde su, želim o njima sve da saznam. Sa majkom i ne bih mogla da imam kontkt, jer ja to ne želim, niti mogu, jer je takva žena, ne znam koje reči da izgovorim za takve majke. Osećam ogroman bes, mržnju, ja ne mrzim ljude ali nju, nju da”, priznaje Suzana ljutito.
Posle neuspele potrage kaže da je vrlo moguće da je majka možda i promenila ime, prezime, napustila grad…
Još jedan detalj je saznala iz bolnice, a to je da njena majka ne vidi na levo oko, jer kako su joj ispričali, čini se kao da je te večeri nosila povez preko oka.
“Volela bih da imam nekog svog, da saznam ko su mi braća i sestre”, zaključuje Suzana.
Povodom navoda da je maltretirana, redakcija Telegrafa, uputila je pitanja Centru za socijalni rad u Beogradu, Zrenjaninu i Centru za socijalni rad u Rakovici kako bi proverili da li imaju informacije o slučaju nasilja u porodici, prijave i premeštaja Suzane iz pomenute hraniteljske porodice u Zrenjanin.
“Na osnovu Zakona o socijaloj zaštiti, Porodičnog zakona RS, Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada u Centrima za socijaln rad, nismo u mogućnosti da Vam odgovorimo na postavljena pitanja jer stranka/korisnik ima pravo na poverljivost svih podataka iz dokumentacije koja se obrađuje za potrebe izveštaja, evidencija, uključujući i one koje se tiču njegove ličnoti, ponašanja, porodičnih okolnosti…Sve informacije o ličnim i porodičnim prilikama su poverljive informacije”, glasi odgovor je koji su dobili iz Centra za socijalni rad u Zrenjaninu.
“S obzirom da se Vaš zahtev odnosi na period pre ili odmah nakon osnivanja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu kao jedinstvenog subjekta u čiji su sastav ušli opštinski centri za socijalni rad, odnosno period kada nije bilo zajedničog programa za evidenciju korisnika, teško možemo proveriti tražene navode. Svakako bi bilo korisno da nam dostavite više podataka o licu na koje se pitanja odnose, koji centar je bio nadležan za nju, da li je i dalje na evidenciji”, odgovor je Centra za socijalni rad u Beogradu.
Izvor: telegraf.rs
