Jovan Ranković (21) iz Dubone je jedan od mladića i devojaka koji su teško ranjeni u masovnom ubistvu 4. maja. Tada je zadobio tešku povredu desne ruke koja je i dan danas van funkcije. Nakon skoro osam meseci izvađena mu je šipka koja je “držala” rame i lakat, a sada mu predstoji period rehabilitacije. Ipak, odlazak u banju na lečenje terapeutskim metodama je, kako Jovan ističe za Nova.rs upitan, pošto mu je na proceni komisije usmeno rečeno da bi trebalo da ima obe polomljene ruke da bi ostvario pravo rehabilitacije o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
U razgovoru za Novu, Jovan priznaje da je bio zbunjen kada je na njegovo pitanje da li će i kada moći da ide u banju, dobio odgovor da nije sigurno jer bi „trebalo da su mu obe ruke polomljene“.
„Kada sam poslednji put išao na komisiju za produžetak bolovanja, pitao sam za rehabilitaciju u banji s obzirom da mi je skinuta šipka koju sam nosio skoro osam meseci. Međutim, rekli su mi da bi trebalo da imam obe ruke polomljene da bih mogao da idem u banju. Samo sam pogledao i ućutao“, rekao je Jovan.
Dodaje da 15. januara ponovo ide pred Komisiju koja procenjuje njegovu radnu sposobnost. Ne sumnja da će mu bolovanje biti produženo, dok je odlazak u banju stavio pod znak pitanja.
„Svaki put kada idem u Centar za socijalni rad u Smederevu predajem dokumentaciju za komisiju. Nosim poslednji nalaz lekara, poslednju ocenu komisije i uput za lekarsku komisiju. Posle Srpske nove godine imam operaciju ruke pošto mi je šipka izvađena, a onda bi trebalo banja. Potrebna mi je rehabilitacija. Baš mi je čudan osećaj posle toliko meseci. Prste mogu da pomerim, ali lakat ne mogu da ispravim. Ruka mi je u savijenom položaju non stop. Ne znam šta da kažem. Videćemo šta će biti. Savetovali su me da iz socijalnog tražim napismeno da ne mogu da idem u banju, odnosno da ne ostvarujem to pravo“, objašnjava Jovan.
Pre ranjavanja, Jovan je radio u jednoj pekari u Smederevu i to uglavnom noćnu smenu, a nakon toga je odmah išao u šumu po ceo dan, pa uveče ponovo na posao.
Njegova porodica i on jedva sastavljaju kraj sa krajem pošto sada prima samo 65 odsto od plate. Od svega 40.000 dinara žive on i njegovi otac, baba i deda. Svi oni su zavisili od Jovanovih primanja koja su sada znatno manja. Srećom, vlasnik pekare je razuman i dobar poslodavac koji Jovana „ne zivka svaki čas“ kada će se vratiti na posao.
„Čovek je maksimalno korektan, ne buni se, zna kakva je situacija, zaista ništa ne kaže što sam na bolovanju. Kako da radim u pekari s jednom rukom? To je neizvodljivo. Skinuta mi je fiksacija, ali imam stomu zbog teških povreda unutrašnjih organa“, kaže Jovan.
Izvor: nova.rs
