Vesna Belušević iz Novog Sada je veliki deo svog život provela u inostranstvu, a čak 30 godina u Japanu. Nakon toliko vremena, ona se pre dve godine vratila u rodni Novi Sad, a društvene mreže usijale su se nakon njenog statusa.
Pitanje koje često čujem u poslednjih osam meseci je: „Da li ste se navikli?” Na lepo se ne moramo navikavati; to se spontano prihvata, ne razmišljamo o tome jer svi smatramo da je „Bogom dato”. Na ono, koje nije tako lepo ili mnogo drugačije od onoga na što smo navikli, potrebno je mnogo vremena, dobra volja i potpuna predaja ili kako mnogi ovde kažu, snalažljivost.
U Srbiji sam poslednji put bila 2014. godine. Razlike u zadnjih pet godina su vidljive, fasade su još oronulije, iškrabane raznim parolama i porukama, trotoari nisu sređeni decenijama, mnogo đubreta je na sve strane. Sa druge strane pak, kafići, restorani su prepuni u svako doba dana i ima ih po celom gradu. Srbi izgleda provode mnogo vremena na takvim mestima, nego bilo gde.
Ovo je spisak onoga što se previše razlikuje od onog na šta smo se bili navikli u inostranstvu:
1. Reciklaža i izbacivanje đubreta su na mnogo nerazvijenom nivou. U Novom Sadu postoje samo dve vrste kontejnera za đubre, za komunalno i ambalažno. U ambalažne se ubacuje sve zajedno, i nije ni razvrstano: plastika, staklo, metal, papir, tekstil itd. Stalno vidim i izbačene glomazne delove nameštaja koji stoje na ulicama danima.
Srbija je raj za plastične kese koje se nenormalno troše na pijaci, u pekarama, prodavnicama. Svaka čast izuzecima koji čiste i skupljaju razbacano đubre svuda.
2. Pasa lutalica ima mnogo više pasa nego ranije. Svuda su prisutni i uglavnom se dobro ponašaju. Zaista ne mogu ni reč protiv njih da kažem. Međutim, vlasnici pasa nikada ne pokupe ostatke svojih ljubimaca posle obavljanja nužde. Dok šetam moram dobro da gledam gde koračam. Svaka čast izuzecima ali mislim da je Novi Sad sve prljaviji grad.
3. Previše je mirisa i previše muzike. Ljudi se previše parfemišu. Nakon što se svi ti mirisi pomešaju, ne odaju osećaj čistoće. Muzuka je mnogo glasna na mnogim mestima. Tržni centri su zagađeni glasnom muzikom koja dopire iz svih prodavnica. Tako je i u kafićima i restoranima.
4. Mobilni telefoni ovde imaju status božanstva. Ne zanima me šta ko nema u frižideru, gde je ko ostavio čarape i ostale privatne stvari. Svaki razgovor i posao se prekida ako se oglasi telefon. Svi pričaju svašta i svuda, čak i preglasno i ne obazirući se na mesto i na ostale ljude oko sebe.
5. Radila sam godinama kao prosvetni radnik u Japanu. Nisam nikada videla da bake, deke ili roditelji nose torbe svojim unucima i deci. Tamo se od malih nogu uči i sprema na različite vrste tereta. Kako da se izbore sa životnim teretom kad porastu, ako ne mogu sami da nose svoj školski teret?
6. Zamenica Vi ne postoji u srpskom jeziku. Ljude koje i ne poznajem, prodavci, poštari, obraćaju mi se sa ti. Umesto doviđenja kažu ćao, a umesto šta želite je šta hoćeš. Ne smeta mi poebno, čudno je i ostavlja utisak nedostatka kućnog i školskog vaspitanja.
7. Vozi se katastrofalno. U jednoj ruci je volan, u drugoj mobilni ili cigareta, pogled ko zna gde, a brzina neprilagođena. Koči se na desetak centimetara od pešaka, nervozno jure a strpljenje je ovde nepoznanica. Zato je trubljenje glavni način na koji se komunicira među vozačima.
8. Ovde postoji posebna grupa koja se naziva „šalteruše”. Opet čast izuzecima, moje iskustvo sa njima je poražavajuće. U ustanovama gde postoje kodeksi oblačenja za posetioce (koja ja podržavam) zapanjujuće je da zaposlene izgledaju kao da su stigle na posao direktno iz noćnog provoda.
Neprikladna garderoba, izreza do struka, veštačke trepavice koje im vuku kapke prema dole, do ofarbanih i okićenih noktiju koje im ne dozvoljavaju ni da pravilno koriste tastaturu na kompjuteru.
Obavezno rade „multitasking”: ispijanje kafe, privatno telefoniranje, žvakanje nečeg, pričanje sa kolegama i to sve u isto vreme dok rade neki dokumenat.
9. Ono što je totalno drugačije ovde i što je postojalo i pre četrdeset godina, kad sam otišla u inostranstvo, a sad je još više prisutno je magična reč „veza”. Ono što mi nije uspelo da rešim normalnim putem, uz sva pribavljena i ispravna dokumenta i sve urađeno na vreme, drugi su rešili odmah preko veze.
Veza je jača od svih zakona. Srećom da mogu da preživim bez veza, ali se pitam kako je svim onim ljudima kojima je život u pitanju, a nemaju nikoga.
10. Ono što posebno smeta nekom ko dolazi iz zemlje gde se poštuju zakoni, red i neuznemiravanje okoline je pušenje. U kafićima gde gde je zabranjeno pušenje, mnogi koriste elektronske cigarete i ubeđuju me da se ne osećaju i da nisu štetne. Nije uopšte lako biti nepušač u Srbiji. Prednost imaju uvek pušači koji nikako da shvate da dim smeta onima koji ne puše.
Spisak bi mogao da se još da poraste, a o dubinskim razlikama treba mnogo više vremena, mesta, strpljenja a i ozbiljnih analiza. Naravno, ovo nije napad na moj grad i ljude u njemu, već opažanja nekog ko je bio dugo izvan naše zemlje i kome je mnogo žao da gleda kako grad raste, a stagnira i čak ide unazad u pojedinim aspektima.
Na mnoge stvari još uvek ne da ne mogu da se naviknem, zapravo i ne želim da se naviknem i trudim se da se ne naviknem, jer navikavanje može da bude deo pritajane predaje.
Izvor: kurir.rs
