Jedan deka iz Banjaluke opisao je kako živi u Domu za penzionere, a da možda ni sam nije svestan koliko su slojevita osećanja koja je stavio na papir. Svako ko ga čita biće dirnut različitim stvarima, a mi ćemo ga najaviti onim što je nas najviše dotaklo, krajem, ali i početkom koji glasi: “Naš dom je naša sudbina”.
“Batino pismo”, kako ga je nazvala socijalna radnica Dragana Vučić napisao je slabovidi stanar Doma za penzionere koji je jako želeo da negde bude objavljen, a ona mu je izašla u susret podelivši ga sa redakcijom Blica.
Zato, Batino pismo u nastavku prenosimo u celosti:
“Dom je naša sudbina kako i sam naslov kaže, a moja želja je da opišem kako živimo mi stari ovde u Domu penzionera, ovde u Banja Luci. Ali pre svega želim da se predstavim. Rođen sam u Vojvodini, tačnije u Banatu. U opštini Alibunar koja se nalazi između dva lepa banatska mesta, Pančeva i Vršca. Sada mi je 92. godine i zovem se Velimir Bato Bitević. Otac mi se zvao Milan, a majka Angelina. Imao sam i dve godine stariju sestru. Sada imam ćerku i dve unuke i četiri praunuka i četiri zeta, koji žive u Crnoj Gori. Imao sam i sina pravnika i suprugu učiteljicu kojih na žalost više nema. Nakon sina ostala mi je dobra i plemenita snaha”, piše Velimir.
Ja sam kao prosvetni radnik došao u Teslić 1954 godine. Živeli smo pristojno u svojoj kući blizu banje Vrućice, ponosa našeg grada Teslića. Sada sam u Domu…
Naš dom se paralelno prostire uz reku Vrbas, pa se tako ogleda u njenim talasima. U neposrednoj blizini je takozvani Zeleni most, koji mnogima služi kao orijentir. Uz sami most su stepenice koje se spuštaju do rijeke. Uz rijeku se proteže vijugava staza sa klupama, na koju često dolaze i naši korisnici koji šetaju i tu sednu da se odmore, opuste i razmišljaju o lepotama prošlosti i mladosti. Malo dalje se nalazi lepo opremljena kafana u kojoj najčešće sede mame koje paze na svoju decu koja se igraju na travnjaku punom sprava za dečije igre.
Baš tu u blizini nalazi se i naš Dom koji ima isto tako uređeno dvorište sa krošnatim drvećem u čijoj se hladovini odmaraju naši korisnici. U ranim jutarnjim satima čuje se cvrkut ptica pevačica, a ponekad se oglasi i fazan, najlepša ptica naših krajeva. Na obližnjoj smrči caruje prelepi golub grivnaš, koji kao ptica selica prvi dolazi u rano proljeće.
Naš dom ima tri sprata sa 107 jednokrevetnim i dvokrevetnim smeštajem. Svaka soba ima kupatilo i potreban nameštaj. A na svakom spratu se nalazi dnevni boravak sa čajnom kuhinjom u kojima se družimo, pevamo, igramo društvene igre ili samo sedimo i pričamo. Svaka soba ima terasu na kojoj uživamo. Ovde nam kuvari spremaju obroke, servirke donose u sobu, a vredne čistačice nam svakodnevno čiste sobe, a vešerajke peru i sređuju posteljinu i odeću.
Ceo prostor nam je prilagođen i opremljen za to da uživamo. Uz dom postoji i terasa koja je okrenuta prema reci i tu korisnici šetaju i igraju društvene igre i dr. Svake srede u naš kafić dolazi muzika i tada Dom ima neki poseban sjaj. Svi koji su iole pokretni spuste se tu i uživaju u muzici. U dom nam često dolaze i kulturno umjetnička društva, deca iz obližnjih škola, razni edukatori i slično, a da nam sve uvek bude potaman i da se sve od prijema do prilagođavanja i aktivnosti bude kako treba tu su naše socijalne radnice, koje nas svakodnevno obilaze.
Na samom ulazu u dom dočekaće vas uvek veseli i rapoloženi recepcioneri, a neretko ćete primetiti da se u blizini okupilo desetak korisnika i da vredno rade vežbe vođeni našom divnom fizioterapeutkinjom.
Tik do recepcije sa leve strane nalazi se restoran, a odmah pored kuhinja. Tu vredna grupa kvalifikovanih kuvara sprema najfinija domaća jela. Hranu nam serviraju spretne mlade osobe i, iako nije moje da sudim, hrana koju nam spremaju je dobra i kalorična, a za one koji poste ili su na posebnom režimu spremaju se posebna jela i o tome vodi računa šef kuhinje sa medicinskim osobljem. Uz svaki ručak dobija se i desert.
Da sve bude uredno i čisto brinu se naše vredne čistačice i majstori, a o našem zdravlju se brinu medicinske sestre i tehničari, kao i doktori koji dolaze četiri puta sedmično.
I dok se mi pokretni žurno spremamo za razna druženja i obaveze, na trećem spratu iako je tamo puno nepokretnih i teško bolesnih sve vrvi od života. Tamo vredni njegovatelji hitrim korakom žure da nemoćnima obezbede hranu, kupanje, presvlačenje, pratnju do banke i šta sve ne, a medicinski tehničari i sestre žure da nam podjele terapiju i pruže svu moguću medicinsku pomoć i podršku.
Da sve dobro funkcioniše i da sve bude povezano tu su i odsjeci finansija, pravna, kao i naša direktorica, koje su nam uvek dostupne za razgovor ili pritužbu.
I tako dok ja ovo pišem odmiče još jedan dan mog života u Domu i na posletku jedino što mogu reći svima je da sam srećan i da nisam sam, jer Naš dom je naša sudbina.
Izvor: blic.rs
