U poslednje vreme sve više se priča o lošem životu gastarbajtera u inostranstvu, malim platama, velikim troškovima, te da zbog novonastale krize, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Viktor Veličković je nekoliko puta imao priliku da živi “preko”, ali je svaki put jedva čekao da se vrati kući.
On je podelio svoje iskustvo o životu onih koji su u potrazi za boljim životom rodni kraj zamenili za tuđinu. Prenosimo delove iskustva Viktora Veličkovića:
“Jedan od tužnijih momenata u životu jeste onaj kada svoj dotadašnji život pakujete u nekoliko kofera, napuštate sve svoje i odlazite u nadi da će tuđe Sunce da vas ogreje jače od onog vašeg iz domovine”, započinje on i dodaje:
“Možda je u neka zlatna vremena moglo da se ode u inostranstvo i zaradi novac za jednu kuću sa lavovima u rodnom mestu, danas teško da naši preko mogu da prespoje prvi i poslednji u mesecu rasterećeno. I zato vas pitam – zašto to sebi radite? Zašto za male pare živite daleko od porodice, prijatelja, svog jezika i te avlije za kojom plačete u nekim balkanskim birtijama u kojima se konobarice vaćare sa sredovečnim muškarcima-gastarbajterima da im izvuku koji evro bakšiša više? Je l’ zbog toga da selo misli da ste uspeli u životu, da vam se dive kad dođete i govore da ste se spasili bede i pune vam ego bez ideje kako živite u tuđini dok oni ovde divane sa kumovima, drugovima i komšijama?”, pita se Viktor, a onda predstavlja i argumente za svoj stav:
“Da ne bude da pričam napamet, sam sam imao dva puta priliku da odem odavde – prvi put kao gospodin-čovek sa stipendijom Karlovog univerziteta da studiram u Češkoj – otišao i vratio se za kraće od mesec dana. Ok, bio sam klinac, nezreo, propustio priliku. Drugi put sam otišao na work&travel u Njujork, konobarisao od jutra do sutra i vozio dostave. Super iskustvo, ali jedva sam čekao da se vratim kući posle pet meseci. A vratio sam se sa 10 kila manje i pečatima na bradi od stresa”, otkriva on.
Viktor je nedavno posetio i sestru u Frankfurtu, a za život tamo kaže da je “pasji”:
“Nedavno sam bio kod rođene sestre koja živi u Frankurtu. Tamo je već četiri godine. Živi sa verenikom, barem je našla ljubav svog života tamo i lepo joj je. I hvala Bogu planira da se vrati sa njim jednog dana, jer je i on čovek sa Balkana. Ali, ona je snalažljiva i spretna. I sreća da je tako. Meni je život koji se tamo vodi bio jako tužan. Prosto, jedan pasji život. A zašto? Pa, zato što uglavnom radite poslove koje puritanci i arijevci rođeni Nemci ne žele da rade, vi mislite da vas plaćaju dostojanstveno, a to je za njihove standarde ipak prebedno”, kaže Viktor i dodaje:
“I tako, niti brata, niti druga u blizini, radiš pet ili šest dana od jutra do sutra da bi taj sedmi otišao u neku kafanu da čuješ naš jezik ili pesmu. A to su šupe od lokala, blago rečeno, tu se pije, kocka, penje na šankove i grli i cmače sa konobaricama, jer – to je jedini dan za izduvavanje ventila”, kaže on.
Sve je na lizing, sve je na rate, ide se iz kredita u kredit i ima možda malo samo mirniji san. Ako nemate košmare, kao osoba iz sledećeg primera. Naime, kad sam već otišao da obiđem sestru, obiđoh i jednu baba-tetku koja u rodnom selu letos uradila novu fasadu i PVC stolariju, a u Nemačkoj joj isključili struju.
I posle pitam – za čije babe zdravlje se mučite tamo? Ok, daleko je i ovde od bajnog, i da – jeste tamo mnogo uređeniji sistem, ali često nemate vidnu i opipljivu materijalnu dobit, nemate ni emocionalnu ispunjenost, kod lekara vučete prevodioca bukvalno, preživljavate umesto da živite, a onda naručujete džek i kolu kad dođete ovde, govorite “ja, ja” umesto “da” i “halo” umesto “zdravo”, jer, ako vam već nije lepo u životu, neka drugi misle.
I još jedna stvar na kraju – ovo neka bude moj manifest, ne moje soljenje pameti. Ako odlazite, otidite kad imate jako dobar razlog. Ako vam je već duhovno uskraćeno tamo, bar materijalno nek se isplati.
A sad, dragi moji u tuđini, adio, i ko zna gde, i ko zna kad…”, zaključio je Viktor na kraju.
Izvor: blic.rs
