Bračni par, Ivku (87) i Momčila Lackovića (91) iz Klenja u Mačvi, sudbina je spojila 1953. godine. I posle sedamdeset godina zajedničkog života, i dalje se vole i poštuju, uživaju u dubokoj starosti i svakom trenutku uz svoje naslednike ćerku, sina, unuke i praunuke.
– Kada sam imala 17 godina, bila sam devojka za udaju, pa su mnogi momci iz mog sela Varna u Pocerini bacili oko, a neki su i dolazili da me prose. U Klenje sam došla da odnesem babine jednoj rođaki i kada je trebalo da se vratim kući sa bratom, njemu je pukla guma na motoru kada je iz Prnjavora krenuo po mene i ja ostanem u gostima. Došla je Momčilova majka i pitala me da li bi bila njena snaha, ja sam više u šali pristala, a posle nedelju dana i odem za njega. Nismo bili u nikakvoj vezi ni dana, kao što rade mladi danas – seća se baka Ivka.
I Momčilo potvrđujr dok sluša Ivkine uspomene, i još dodaje da se neplanirano, ali srećno, oženio dok je bio vojnik na odsustvu. Kada je imao samo 21 godinu, Ivka je kao devojka iz drugog sela, svojom lepotom pomutila razum mnogim momcima.
– Majka i otac su imali nas dvanaestoro, a ja sam osmo dete. Pokazivala mi istrošene ruke i priželjkujući da je neko odmeni i pomogne u teškim kućnim poslovima, govorila mi je da treba da se ženim. Našalio sam se i misleći na Ivku rekao joj da sam našao crnku, lepu kao lutka. Tada se moja majka obukla svečano, uzela teglu meda i otišla da je upozna. Kada se vratila rekla mi je “dobro je dete, što je ne dovedeš”. Ivka mi je sve ispričala i kako je mojoj majci rekla da joj se sviđam i eto posle pet-šest dana doveo sam je kući – rekao je Momčilo.
Svakog dana svog zajedničkog života oni su jedno drugom velika podrška. Ljubav je ipak pobedila težak i skroman život u velikoj porodici sa Momčilovim roditeljima, četvoricom braće i njihovim suprugama. Nije im bilo lakše ni kada su se odvojili od porodice. POstali su poznati po svojoj radnji za štrikanje, i neumorno su radili da naprave sopstveni dom, iškoluju svoju decu i izvedu ih na put.
– Radili smo i noć i dan da se skućimo, nismo imali vremena ni da se posvađamo. Kada smo se venčali, ja sam rekla Momčilu da ću poštovati njega i njegovu porodicu, a ako jednom dogodi odem do vrata nikada me više neće videti. To se ipak nije dogodilo, pa smo evo zajedno dočekali i da ostarimo. On je mene poštovao, i ja njega, trudila sam se da ga nikada ne uvredim. Umeo je malo da zagalami, ali ja izađem napolje i kad se vratim on se već ohladio. Nekad mora nešto malo i da se istrpi – kaže Ivka.
NJihova ljubav se nije ugasila čak ni posle sedam decenija, a tu je i uzajamnog poštovanja i pažnje koju nesebično dele. Ivka se zadnje dve godine kreće pomoću hodalice, pa joj Momčilo,pošto ga zdravlje dobro služi, pomaže i često je odmeni u kućnim poslovima.
Izvor: telegraf.rs
