Mi koji iz provincij dođemo da živimo u Beograd najbolje znamo šta znači biti “dođoš”. Ne razumeju to ni prijatelji koje smo ostavili ni ljudi koje ćemo tek upoznati jer svi oni smatraju da živimo život iz snova, došli smo na bolje. Da bi došli do tih njihovih navoda mi ipak gazimo po trnju.
Obično većina u Beograd dođe da živi sa 18 godina, jedva punoletni, kako bi upisali fakultet. To nam je prvo odvajanje od kuće te ne znamo ni kako se prže jaja, niti kako se pali mašina za veš. Tek što znamo osnove vožnje i to po dobro poznatim malim ulicama, pa nam čak i saobraćaj u prestonici izgleda kao bauk.
Prvi dan smo uzbuđeni, uselili smo se u stan na periferiji, ali su dobri gradski prevozi pa ćemo se snaći. Ni ne slutimo da će krenuti muka baš iz tog stana, kad gazdarica počne da zanoveta, pa nam i otkaze stan i onda ponovo život u koferima do neke naredne prilike.
Kažu ti da treba da sedneš u autobus i da ideš 12 stanica do fakulteta, objasne i gde da čekaš. Uđeš i prođeš svih 12 stanica i ukapiraš da si otišao u suprotan smer iz kojeg ni ne znaš kako da se vratiš. Pa taj dan preskočiš, jer već si zakasnio na predavanja.
Na fakultetu upoznaš neke ljude sa kojima možeš da se družiš, ali nikad nisi siguran da li su ti oni pravi prijatelji. Usput upijaš sva “peckanja” na račun tvog naglaska, priče kako je kod tebe sve smešno i glupo, a vidi šta sve Beograd ima. Diraju ti rodni kraj, ali nasmeješ se jer kao fora je. Ipak si došao u njihov grad.
Tako prođu godine dok ne budeš siguran da si našao prijatelje sa kojima ti prija druženje. Ali i dalje nema poznate face koja bi ti se javila na ulici pa da kažeš “ja sada živim ovde”. Koliko god dugo ostao, uvek je nekako to prebivalište, a kad ideš svojima zapravo ideš kući.
Ili što bi rekli Beograđani, idu praznici pa će sad svi ovi “Beograđani” da odu svojim kućama.
Izvor: noizz.rs
