Život se promenio, a promenile su se i poznate porodične strukture. Zato u poslednje vreme filozofska literatura žustro raspravlja o novom, vrlo stvarnom pitanju: Mogu li odrasla deca da zanemare svoju moralnu obavezu prema roditeljima?
Ovo pitanje se pojavilo jer se mnogi ljudi boje da kažu “ne” svojim roditeljima i spremni su da žrtvuju sopstvene interese i snove samo da ne bi čuli njihove prekore. Iz tog razloga postoje mnogi ljudi koji ne žive život kakav žele i koji postaju taoci osećaja krivice i “duga” koji je zapravo nemoguće vratiti.
Zato je važno pomoći odrasloj deci da shvate gde je ta tanka granica između zahvalnosti i dobrovoljne samopožrtvovanosti.
Neću postati osoba kakva želite da budem
Roditelji mogu da imaju neke ideje o vašoj budućnosti, ali nikada ne bi smeli da se mešaju u ostvarenje vaših ideja. Biti odrasla osoba znači odabrati svoj put sam, a to može biti slično životnom iskustvu vaših roditelja ili potpuno drugačije. Dete od ranog detinjstva zna šta želi, ali ako roditelji nastave da donose odluke umesto njih, izrašće u odraslu osobu koja će se plašiti da pogreši i koja će uvek biti zavisna od okolnosti i preneti odgovornost za svoj život na druge ljude.
Ako odlučite da odustanete od sopstvenih odluka samo radi ispunjavanja očekivanja roditelja, to znači da se pretvarate da ste neko drugi – neko ko zapravo niste. Žrtvovanje svojih snova zbog porodičnih očekivanja najbolji je način da generišete nezadovoljstvo, bes i bol i živite s tim osećanjima do kraja života. Zdravi odnosi u porodici puštaju nas da budemo svoji. Ako je vaša situacija drugačija, krajnje je vreme da o tome razgovarate i postavite granice.
Roditelji ne postaju uvek vaši najbliži ljudi
Roditelji nesumnjivo igraju važnu ulogu u životu svake osobe, ali to ne znači da su jedini ljudi na celom svetu na koje se njihovo dete može osloniti. Nažalost, mogla bi se dogoditi i suprotna situacija – na primer kad deca i roditelji imaju nesporazum, deca osećaju nedostatak podrške ili da njihovi roditelji ignorišu njihove probleme. Uz to, kritike roditelja mogu naštetiti čak i više nego kritike neznanaca, a to još više pogoršava situaciju.
Uprkos pokušajima nekih ljudi da ispoštuju svoje roditelje bez obzira na sve, situaciju treba trezveno proceniti – ako se suočavate sa zanemarivanjem, ponižavanjem i nemate želju da podelite svoje brige s roditeljima, onda to nije veza između najmilijih. Ne živite u iluziri: ako vas nisu podržavali od detinjstva, velike su šanse da nećete dobiti podršku ni u odraslom životu. U ovom slučaju, ta osoba ima puno pravo da odbije da izdržava svoje roditelje jer nikada od njih nije videla tu podršku.
Suprotno tome, ako je roditelj bezuslovno pružio svu svoju ljubav detetu, kada dete odraste, neće osećati potrebu da nešto uzvrati, a iskazivanje brige s dečje strane postaće prirodni izraz svih onih osećanja koje su akumulirali tokom godina. Postoji teorija prijateljstva koja kaže da bi deca trebalo roditeljima da daju iste stvari kao i prijateljima, jer se prijateljske veze održavaju dobrovoljno. Ako roditelj i dete međusobno ne dele osećanja, tada ne bi trebalo da bude nikakvih obaveza prema roditeljima.
Neću vam dati svoje vreme
Često se pojavljuje želja da roditelji svaku sekundu provedu sa svojim detetom jer roditelji nemaju sopstvene ciljeve i interese u životu. A ponekad kada dete odraste, to rezultira time da roditelji zahtevaju jednaku pažnju na sebe kao i dete u svom detinjstvu.
Međutim, ako govorimo o normalnoj situaciji, deca odrastaju i započinju svoj život, dok roditelji ostaju jedni s drugima i svojim ličnim dostignućima tokom celog odrastanja deteta. Roditelji koji se nisu ostvarili u svom životu, a njihova odrasla deca žele slobodu, tvrde da su ona sada “lepak” bez kojeg će se sve u porodici raspasti.
Dete će samo odlučiti kakvu vrstu pomoći je spremno da pruži i od njega zahtevati više nema smisla. Bez obzira na to koliko dece i unuka ima osoba, ona bi, pre svega, trebalo da može samostalno da se brine o sebi.
Ne bih postojao bez tebe, ali moje rođenje bio je tvoj izbor
Omiljena fraza roditelja-manipulatora glasi ovako: Nosila sam te 9 meseci, nisam spavala noću i nikada nisam napustila tvoj krevetac – gde je sada tvoja zahvalnost? Ali to su prilično prirodne stvari koje čini svaka žena koja je odlučila da postane majka, zar ne?
Dete ni ne pomišlja da će možda morati da vrati svu tu brigu i toplinu koju dobija sada, piše Bright Side A kad se od njih zatraži da vrate dug, ljubav prema roditeljima postupno će početi da nestaje i nastaće uzajamni prekor koji će kasnije prerasti u razočaranje jedno u drugo.
Ovakvi zahtevi kod odrasle dece pojavljuju se kad je rođenje deteta trebalo da postane garancija određenih očekivanja koja su postavljena tom detetu. U porodicama koje vole, briga je prirodna stvar i roditelji se o novom članu brinu kao o nečemu prirodnom, zato u budućnosti neće biti potrebe da traže detetovu zahvalnost.
Toliko sam ti dao, žao mi je što to ne primećuješ
Od prvih minuta svog života dete daje roditeljima sve što ima: pogled, zagrljaje, prve reči, rukotvorine itd. Ali roditelji moraju imati snage i želje da primete sve to što njihovo dete čini za njih. Ako sitnice prođu nezapaženo i ako su odrasli sigurni da je potrebno samo ispuniti osnovne potrebe svog deteta, ne čudi da to dete u budućnosti neće osećati čvrstu vezu sa svojom porodicom. Nepotrebno je reći da se želja za brigom o starijim roditeljima možda uopšte neće pojaviti. U najboljem slučaju, odraslo dete moglo bi i dalje da ispunjava osnovne potrebe svojih roditelja kupujući proizvode, lekove i plaćajući komunalne usluge, dok istovremeno pokušava što ređe da se pojavi u svom domu.
Naravno, u prvih nekoliko godina dečjeg života gotovo je celo vreme njihovih roditelja posvećeno njima, ali način na koji roditelji upravljaju svojim vremenom u budućnosti zavisi samo od njih. Ako im iz nekog razloga uloga roditelja nije donela nikakvo zadovoljstvo, roditelj bi mogao da počne da traži onog ko je kriv i ko im je “ukrao najbolje godine života”. To rezultira zahtevom da dete nadoknadi sve stvari koje su njihovi roditelji izgubili.
Prema istraživanju američkih sociologa, velika je razlika između nivoa finansijske podrške koju roditelji očekuju da dobiju i pomoći koju deca planiraju da pruže: 92 % ispitanih roditelja reklo je da ne očekuju nikakvu finansijsku potporu od svoje dece u penziji, samo 1 % očekuje punu podršku, 2 % očekuje da će njihova deca snositi većinu troškova, a 5 odsto je reklo da će njihova deca pružati podršku prema potrebi.
Uprkos činjenici da većina roditelja ne očekuje nikakvu podršku, 63 % dece reklo je da planira finansijski da pomogne svojim roditeljima u penziji. Čak 61 odsto je spremno da pusti roditelje da žive s njima kad prestanu da rade.
Najbolje što roditelji mogu da učine za svoju decu jeste da im pruže slobodu i priliku da žive svoj život. Ako dopustite svom detetu da uči na svojim greškama, ako poštujete izbor i želje svog deteta, ako podržavate, pomažete i ne namećete svoje mišljenje, ova deca će izrasti u ljude s prirodnim osećajem zahvalnosti i odgovornosti. Ako su u isto vreme roditelji trošili vreme na sebe, nikada neće imati osećaj da žive “izgubljenim životom”.
Izvor: stil.kurir.rs
