Praunik Aleksanda Đurića iz sela Bele Zemlje u blizini Užica, okupio je svoje pretke iz loze Radibratobić iz koje je potekao. Za ovom trpezom sedelo je tačno 499 godina života. Prvi put nakon što ih je sudbina razdvojila, sastali su se braća i sestre koji su jeli iz iste posude kao kada su bili deca, i radovali se kao niko svakom danu života. Danas žive daleko jedni od drugih, ali su u duši i dalje kao jedno.
– Majka je imala nas petoro, i svakodnevno je mlela zob, pravila pogaču i hranila nas. To je bila zdrava hrana zbog koje smo mi dostigli duboku starost, svako od nas u proseku ima 90 godina. Mogu da kažem da sam bogat čovek jer imam 11 prauničadi – rekao je za RINU Miljko Radibratović (93).
Njegov brat Žarko (91), koji je po struci inženjer, davno je otišao iz porodičnog ognjišta, trbuhom za kruhom, međutim tuga za zavičajem uvek je bila prisutna u njegovom životu.
– Ne postoje reči da se opiše svaka pomisao na zavičaj, u pozitivnom smislu. Radio sam na izgradnji puteva od severa do juga Srbije, ali zavičaj je uvek bio u meni. Svaki pošten čovek ne može da zaboravi svoj zavičaj, mesto gde je rođen, ma gde god se našao na ovozemaljskoj kugli – rekao je Žarko.
Zajedno sa njima, pod jednim krovom, rasli su Milenka (89), njihov najlađi brat Stanko (86) i sestra Milijana (95).
– Želeo sam da sakupim sve njih, mog deda Miljka i njegove braću i sestre, jer tamo gde su se oni rodili, ja sam sticao prve radosti i mudrosti, i prva poštovanja starijih ljudi i to za mene ima zaista nedostižnu cenu – rekao je praunik Aleksandar Đurić.
Izvor: blic.rs
