Krštenje je prva od sedam svetih tajni kojima pojedinac postaje legitimni član hrišćanske zajednice i stiče pravo na sve ostale tajne i crkvene obrede. Smatralo se da se time onaj ko se krsti čisti od svih ličnih i nasleđenih grehova, pa je zbog toga u prošlosti bio običaj da se dete krsti što pre.
„Krštenje je stvar i izraz slobode i mora biti izraz slobode. Dok je dete malo, to mora biti izraz slobode vas, njegovih roditelja, i tu slobodu niko ne sme da vam uzme. Dakle, to je vaša sloboda. Ako vi odlučite da ih ne krstite dok su mala, onda kad porastu, kad postanu punoletni, to opet mora da bude izraz samo njihove slobode. Dakle, krštenje mora biti čin slobode“, napomenuo je vladika Grigorije u svojoj poruci roditeljima.
„U drugoj polovini 19. i do polovine 20. veka uglavnom se gledalo da se deca krste između sedam i 40 dana“, kazala je etnološkinja Vesna Marjanović za portal yumama.
Odmah po rođenju neko iz kuće bi išao kod sveštenika da uzme znamenje, ime koje dete nosi do krštenja, i osvećenu vodu koja se pomalo dodavala prilikom kupanja deteta do 40 dana. Kršteni kum je bio, podseća Marjanović, uglavnom onaj ko je venčao roditelje, a ako on nije mogao da krsti novorođenče, onda bi se kumstvo predavalo nekom mlađem iz iste familije. U slučaju da ni to nije bilo moguće, uz saglasnost starog kuma birao se novi, jer se smatralo da bračni par neće više moći da ima decu ako samoinicijativno promeni kuma.
„Zajedno s kumom, u crkvu su išli svekrva ili neka mlađa žena iz familije, jetrva, ređe sestra ili ona koja je učestvovala u porođaju. Majka nije prisustvovala jer se smatralo da je žena do 40 dana od porođaja nečista, pa je ona u vreme krštenja ostajala kod kuće i radila ono čime bi želela da joj se dete bavi kad poraste: čitala je, vezla, heklala… To je odavno izobičajeno pa danas majke odlaze s decom na krštenje“, kaže Marjanović.
Roditelji koji žele dete mogu da krste u hramovima, manastirima i crkvama gde ima krstionica, ali i u domu roditelja, ako je neophodno.
Izvor: stil.kurir.rs
