Pavle Marković definitivno bi mogao da ponese titulu najhumanijeg trenera rvanja u Srbiji, a sve svoje vrline trudi se da prenese i na decu koju trenira. On je ostavljen sa samo 11 meseci u Zvečanskoj, a odrastao je u hraniteljskoj porodici dobrih ljudi, koji su mu pružili ljubav i usadili humanost.
“Ja sam othranjen u hraniteljskoj porodici. Sa 11 meseci sam bio u Zvečanskoj, a Ružica Marković i Duško Marković su ljudi koji su mene uzeli i negovali 20 godina. Moj otac i majka se već 41 godinu bave hraniteljstvom i odnegovali su preko tridesetoro dece. To su sjajni roditelji! Divni su, puno su pomogli mnogoj deci a naravno i meni. Kada bih se opet rodio, opet bih voleo da budem kod njih”, rekao je Petar za “Prvu”.
Pavle je upoznao svoju biološku majku Suzanu koja je bila primorana da ga ostavi jer njena porodica ih nije prihvatila. Razlog je taj što Pavlov biološki otac nije želeo da ga prizna. Suzana nije potpisala da se odriče deteta, te joj je Pavle zahvalan što je otišao u hraniteljsku porodicu.
Njegovu borbenost i istrajnost najviše je podstaklo rvanje. Posle samo jednog odlaska na trening shvatio je da je to pravi sport za njega. Rvanjem je počeo da se bavi sa sedam godina, a sada na sport usmerava decu.
“Mnogo volim decu, verovatno zbog toga što su nas roditelji tako lepo vaspitali i zato što nas je majka tako divno odnegovala, poželeo sam da i ja radim sa decom. Pored toga, kada ja danas-sutra budem imao porodicu, voleo bih i ja da čuvam decu iz Zvečanske i da ih usmerim na sport”, kaže Marković. Zbog loše finansijske situacije Pavle je umalo ostao bez kluba, ali od svog poziva nije odusta zbog ljubavi i odgovornosti prema deci koju trenira.
“Na ulici, po njivama, svuda smo trenirali dok se nismo snašli. Malo je falilo da zatvorim klub. Nisam imao podršku, opština Surčin jeste dala jednokratnu pomoć da napravimo trenerke, Rvački savez Beograda isto, ali to je sve malo za naše potrebe. Do novembra smo trenirali napolju, do takmičenja, a onda nismo imali gde mesec dana. Sedeo sam kući i plakao, krenem da tražim salu neku, pa zovem decu, bodrim ih da ne odustanu, kažem da će trener da se snađe i snašao sam se”, kaže Pavle.
Ponosni roditelji su mu najveća podrška i obavezna stanica pre svakog putovanja i takmičenja na koje odlazi ovaj najhumaniji trener u Srbiji.
Izvor: prva.rs
